Balans istočne politike Srbije

Gordana Logar Da nije raspisana milionska nagrada za otkrivanje prebivališta Ratka Mladića i Radovana Karadžića i da nije bilo neke vrste „bontonskog“ uputstva Vlade Srbije – da se prilikom pregovora s kosovskom stranom, a koji nisu oni glavni (kao jučerašnji na primer) već na pojedinačne teme, mora demonstrativno, valjda napustiti sala ako bez posredništva Unmika progovore predstavnici privremenih kosovsko-albanskih institucija – protekla nedelja, opšte uzev, bila bi u sloganu Piksija i fudbala – umor! Doduše Piksi je rekao: „Umoran sam“, pa se to ne odnosi na pojedince ili većinu pojedinaca u Vladi i Narodnoj skupštini koji uredno ponavljaju iste stvari dok u pozadini bratski dele profitabilna mesta, na vladajućoj lestvici sve u nameri da svakako ostanu na vlasti, a ako moraju i da odu ne bi praznih džepova, bankovnih računa i sefova.
I dok je uredba o bontonu, odnosno ignorisanju kosovsko-albanskih pregovarača prilična novost u diplomatiji za demokatske zemlje koje pri tom tvrde da su spremne na dalekosežne kompromise (od onoga „više od autonomije manje od nezavisnosti“ do nepojmljive „najpovlašćenije manjine“, ma šta to značilo i ma na čiju sve manjinsku štetu bivalo) ovo s milonskim nagradama može da bude i nešto veštiji potez od onoga – da je to samo zbog skorašnje rasprave da li Srbija ispunjava uslove za eventualnu članicu u EU. Pogotovo ako je za tako nešto baš i ne preporučuje nediplomatsko i isključivo ponašanje po Upustvu Vlade o napuštanju tehničkih pregovora s Kosovarima uprkos (ili baš zbog) nesuvislog obrazloženja da ako ih srpska strana sluša bez Unmika kad govore o energetici na primer, onda im kao „priznaju legitimitet“ i prihvataju ih kao neki ravnopravni faktor.
Milionske nagrade „izdajnicima“ Mladića i Karadžića uz istovremeno očigledno širenje ekonomskih i drugih odnosa (da se zasad baš ne kaže energetske zavisnosti) s Moskvom liči na balansiranje sopstvenih pozicija što može da bude i od koristi velikim saveznicima. Rusiji može dobro da dođe jedan saveznik više i to pravi, a ponekad možda i jedini, u evropskoj porodici. Saveznik koji je spreman da nagradi i ekonomski, odnosno više od već stečenog, a možda čak i vraćenog uticaja nekadašnje velike sovjetske sile „u slučaju otpora Americi i principijelnoj odbrani kosovske teritorije“. Uprkos tome što to Moskvu baš ne košta ništa.
Ne bi trebalo isključiti ni mogućnost da je ideja da se nešto drugačije uradi s Hagom, da se dramatično pokaže privrženost pravdi (čak i ako nije sigurno da je baš u Srebrenici toliko njih stradalo, što se i u Politici da pročitati) bila nekako savetovana iz Kremlja. Tamo su, pokazalo se, mnogo veštiji političari, dopadalo se to nekom ili ne, nego ovi ovde ma koliko to inače u ovakvom poređenju i nije baš teško.
Da li će ponuđeni domaći milioni (za razliku od onih američkih neprijateljskih i dolarskih) privući institucije, službe i pojedince koji bi mogli saznati gde su Mladić i Karadžić – mišljenja su podeljena. Profesor Trebješanin misli da neće. Ranija iskustva, još od 1948, pa i kasnije (videlo bi se da su dosijei tajnih službi ovde ikad otkriveni) punili su zatvore i odlazili na gubilišta i nevini. Čak su nedavno, ma koliko to izgledalo marginalno, ljudi, „pravoverni građani“ srpski pravdoljubivi, kako kaže „Evropi“ potpredsednica Beograda Gorica Mojović poslali joj telegrame tvrdeći da sigurno znaju da su neki navodni siromasi tražeći socijalne stanove lagali, iako još nema javnih ni zvaničnih imena tih „tražilaca“. Mada nije ni isključeno da će profesor Trebješanin biti u pravu, jer su već u petak po Beogradu bili izlepljeni lepo uređeni plakati, bilbordi i slično oruđe organizacije 1389. one koja brani Kosovo i kojoj su valjda bliski i vojnici cara Lazara i svi koji imaju obraza i rado dižu ruku pozdrava da su spremni da idu protiv ekstremista albanskih, što su se takođe pojavili na po Rezoluciji 1244 nespornoj zemlji srpskoj.