Balisti bili protiv Jugoslavije

Bilo je to avgusta 1944. Nemačke trupe povlačile su se iz Grčke i glavnina se kretala preko Kosova, Kraljeva i Užica… Tada smo mi, partizani, porušili železničke tunele u Grdeličkoj klisuri pa je bio prekinut pravac prema Beogradu, mada su Nemci i Bugari još vladali Srbijom.
Naša komanda, zbog vojnog značaja Kosova, uspostavlja vezu sa štabom balista koji su štitili kretanje nemačkih snaga. Određuju se Ali Šukrija i ja (Ljubisav Marković) kao delegacija za direktne pregovore. Ali Šukrija je bio tada član Oblasnog komiteta Kosova, a ja Okružnog komiteta Leskovca. Naravno – Komunističke partije.
Komanda nas je, uz političke instrukcije, obavestila da su balisti dali „besu“ za našu bezbednost. Pošli smo na konjima, sa oružjem. Vod njihove konjice sačekao nas je i stavio u svoj kordon. Pred jednom kućom bili su oficiri balista, rukovali smo se i ušli u sobu. Odložili smo oružje i seli zajedno za sto. Služila se kafa i tompusi.
Izložili smo procenu vojne situacije i predlog da udružimo snage i zajednički nastavimo rat. Ponudili smo im značajne pogodnosti. Ukratko: 1) Opštu amnestiju svima za sve što se do tada zbilo u našim teškim borbama; 2) Neka zadrže i svoje uniforme i svoje činove; 3) Tek posle rata pojedinci mogu da sudski odgovaraju za eventualna nedela.
Saglasili su se s nama što se tiče rata. Ostalo nisu prihvatili. Šire je govorilo više njih. Oni, kako su naglasili, očekuju saveznike u Dalmaciji i onda će preći na njihovu stranu. Svim svojim snagama. Naravno, kategorički uz pravo na „samoopredeljenje“, koje je 1942. istakla Atlantska povelja Ruzvelta i Čerčila.
Moja napomena da je ovo Jugoslavija i da se mi borimo za slobodu svih naroda, naišla je na žustru kritiku. „Pa vi ste komunisti. Lenjin, vaš učitelj, propovedao je ‘samoopredeljenje’ za sve narode.“
Ustali smo, uzeli svoje mašingvere i izašli. Takođe i oni. Pred kućom smo se pojedinačno pozdravili. Najavili smo im da mi uskoro dolazimo na Kosovo sa oružjem. Glasno su odgovorili: „Mi vas čekamo sa oružjem.“ Seli smo na konje i kasom, opet uz pratnju njihove konjice, krenuli ka „staroj Srbiji“. Ka Medveđi.