Balkanski špijuni u kampanji

Nebojša Krstić Izgleda da rukovodstvo DSS voli film „Balkanski špijun“, jer sve više deluje da farsičan spoj karaktera i situacije u ovom dramskom ostvarenju služi kao predložak za strategiju kampanje te stranke na predstojećim izborima. Džaba muke da se postigne epika i heroika poslednje kosovske večere, kad sve polako klizi u čvorovićevski kalambur sa brkovima. A u opticaju je i sumnja koja razjeda patriotsku dušu, tu su optužbe o „nalogu od spolja“ kad će biti tačan datum predsedničkih izbora, pa čak i to isto da bi se sprečila koncesija. Da li su u oba slučaja nalozi stigli iz istog spoljnog centra, Ilija Čvorović ne precizira. Pa, sad ti objašnjavaj da je postojala želja da se inkriminisani datum usaglasi i da je na koncu ustavni zakon definisao rokove, dokazuj da nije problem koncesija kao takva, već da postoji obaveza da se obezbede zakonom predviđene garancije… al’ čeka te Đuro Č. i opkoljava s boka, sve služeći se najlepšim i najpatriotskijim domišljatostima.
Ima i duhovitih pokušaja. Pita se DSS da li ta i ta grupa ljudi može da dokaže da u zbiru nema toliko i toliko novca. Ajd sad doakaj ovako smišljenoj doskočici. Jer jedan je problem dokazivati da Ristivojević i Mladenović u zbiru imaju IQ veći od 50, a drugi je dokazati da su Ilija i Đura Čvorović u zbiru idealni koalicioni partneri SRS-a.
U emisiji Press pretres Tomislav Nikolić ponovio je stav da naši vojnici nikad ne treba da idu u mirovne misije i da je zapostavljanje pokreta nesvrstanih greška. Ostavimo na stranu to što je nesvrstana Jugoslavija bila aktivni učesnik u mirovnim misijama UN, na Golanu i drugim kriznim žarištima, gradeći i na taj način svoj međunarodni ugled. Na stranu i to što u mirovne emisije ne idu regruti već profesionalci koji se dobrovoljno prihvate tog posla. Ima nešto važno što zamenik predsednika SRS ne uviđa. Zamislimo da je većina zemalja članica UN imala politiku g. Nikolića. Ko bi već više od osam godina branio Visoke Dečane i Gračanicu? A ko Veliku Hoču, Šilovo i Cernicu? Da li bi posle tolikog broja godina ostao i jedan Srbin južno od Ibra i da li bi bilo kamena na kamenu na mestima gde vekovima stoje najveće srpske duhovne svetinje i istorijski dokazi našeg nacionalnog identiteta na Kosovu, da neki strani vojnici, sinovi stranih majki i očeva, nisu došli da brane naše?
Potom je Nikolić ukazao da je samo Moskva toliko tržište da bi cela srpska godišnja proizvodnja hrane predstavljala samo mali deo potreba. Tačno je da je to veliko tržište. Međutim, svako ko je posetio Rusiju zadnjih godina mogao je da se uveri da na rafovima moskovskih supermarketa i bakalnica nema čega nema. Svaki proizvod i robna marka već je zauzela svoje mesto i postala uobičajeni deo potrošačke korpe ruskog kupca. Kompanije troše milione da bi svoju robu promovisale jer je konkurencija izuzetna. Baš kao i u bilo kojoj evropskoj zemlji. Ima kod nas onih koji žive u ubeđenju da Rusi još stoje u kilometarskom redu da bi kupili komad čokolade. A u stvarnosti, prodati „najlepše želje“ u Moskvi bio bi podvig ravan njenoj prodaji u Briselu ili Tokiju. Da ne pominjem troškove transporta i neisplative napore da taj ili bilo koji drugi naš proizvod izbori mesto u već prepunim prodavnicama. Zato nije dobro pričati bajke, već treba sagledati istinu. „Plazma“ keks ili „bananicu“ kupiće samo oni koji poznaju ove proizvode, dakle eventualno kupci iz zemalja bivše Jugoslavije. Uz veliki napor moguće je prodati nešto naše u Rumuniji ili Bugarskoj. Da bi domaći proizvod otišao dalje, pa i u Moskvu, mora da se zove Siemens, Nestle, Dunlop ili Ikea. A da bi se to desilo, da bi ovako i slično brendiranu robu proizvodio naš radnik, obezbeđujući sebi posao i sigurnu platu, a državi porez, Srbija mora u EU. Svi Čvorovići i Topalovići da se skupe zajedno, ta se realnost ne da promeniti.
Predsednik Tadić je pre nekoliko dana zatražio od Politike da nadležnim organima dostavi svoja saznanja, činjenice i eventualne dokaze na osnovu kojih je pisan tekst o zaostavštini pokojnog gradonačelnika Bogdanovića, da bi se to iskoristilo u istrazi. Glavna urednica odgovorila je da njegov dopis predstavlja pokušaj mešanja vlasti u uređivačku politiku. Gospođa Smajlović je dodala da saznanja koja novinari Politike prikupe bivaju objavljena na stranicama lista i da se informacije ne prikupljaju za potrebe državnih službi. To je u redu, ali informacije i saznanja koja se odnose na eventualna krivična dela bi pre svega trebalo da idu u korist utvrđivanja istine. Kada najstariji list na Balkanu vest sa stranica tabloida i saznanja neimenovanih izvora donese na svojoj naslovnoj strani, to ima specifičnu težinu. Opravdano je pomisliti da postoji neki razlog jači od gradskog gosipa i bulevarskog senzacionalizma koji je Politiku učvrstio u stavu da tekst zasluzuje da bude štampan, i da bude na udarnom mestu. A to bi onda značilo da uredništvo Politike zna nešto što bi moglo državi biti od pomoći u rasvetljavanju slučaja. A utvrđivanje istine je valjda u interesu i čitalaca Politike i svakolike javnosti.