Međutim, s obzirom na to da se u takvim slučajevima, najčešće ne radi o kolegijalno benevolentnoj i dokazivo argumentovanoj sugestiji istih, već, nažalost, o progresivnom razmetanju ličnim predrasudama ponekad uslovljenim i sopstvenim kreativnim deficitom, sa ishodom koji šteti najpre samom delu i istini o njemu – princip prezrenja prestao je da važi kao princip. Kako bih, prvo pred sobom a potom i pred drugima, uspela da protumačim, a eventualno i opravdam (!) fenomen zloupotrebe prethodno jasno definisanih pojmova i stavova koji se, prevashodno odnose na premeravanje značaja dve ključne ličnosti monografije, kneza Pavla (u precenjenoj ulozi) i dr Milana Kašanina kao direktora Muzeja (u potcenjenoj), pokušaću da se „prebacim“ iz pozicije istoričara umetnosti u mnogo, za ovu svrhu utilitarniju i, moglo bi se reći, od potpisnika takvih tekstova i nametnutu, ulogu psihologa amatera.

U ostrašćenom naporu da ponovo sahrane nešto što je, ponekad nam se čini u davnoj i neponovljivoj prošlosti, političkim progonom kneza Pavla iz Jugoslavije, već jednom sahranjeno, oglašavaju se kao duhovi sadašnjosti koji, u sopstvenom očajanju nad ko zna čime, po ko zna koji put neuspešno preispituju, ali uprkos svemu uporno proganjaju svaku, objektivnom čitaocu pomenute monografije, precizno obrađenu i dokumentovanu građu (na 300 strana), između ostalog i onu, njima tako problematičnu, o konstituisanju i funkcionisanju Muzeja kneza Pavla. Podsetimo sve one koji nisu čitali, kao i one koji jesu ali poznatom taktikom između redova, na jedan u nizu podataka pogrešno tumačenih – još od 1929. godine, i Vladimira Petkovića u funkciji tadašnjeg direktora, Narodni muzej u nazivu nije više „narodni“ već Historijsko-umetnički. Tako da, od 1929. pa do 1935, tj. do momenta sjedinjavanja Muzeja savremene umetnosti i Historijsko-umetničkog, nekada zaista i Narodnog, u koncepcijski prošireniju i muzeološki moderniju instituciju (kakav je bio Muzej kneza Pavla), podržanu od čitave Evrope, a koja je dobila (ko zna na čiju politički podobnu sugestiju ili dodvoravanje, nama uvek tako blisko) i naziv samog kneza – prošlo je, sasvim jednostavnom računicom, šest godina delatnosti Muzeja a da nije imao i u samom nazivu odrednicu narodni. U slučaju ovakvog tumačenja, sam knez namesnik teško da je nešto više doprineo odnarodnjavanju Narodnog muzeja, ili kreiranju „parazitski izrasle institucije“, u šta ovdašnji brižnici imena (manje i dela) Narodnog muzeja žele da uvere javnost.

„Kada se stvari … oslobode od svoje ideje, od pojma, suštine, vrednosti, reference, od svog porekla i svrhe, tada ulaze u samoreprodukovanje bez kraja“, napisao je svojevremeno čuveni Žan Bodrijar u svom ogledu o krajnosnim fenomenima, konkretno o prozirnosti zla. Ili, da pojednostavimo i prevedemo na srpski jezik kako bi u svojim daljim progonima zainteresovani mogli da iskoriste – reč je o tipičnoj zameni teza, tako omiljenoj taktici svih onih koji nisu u stanju da prevaziđu lični animozitet prema određenim autorima dok sumnjivim argumentima proganjaju njihova dela, istovremeno simulirajući pred javnošću navodnu potrebu za istinom.

Sa jedinim ciljem – da se posle sedamdeset godina konačno profesionalno valorizuje jedan od najsadržajnijih, najkomplikovanijih ali i najintrigantnijih perioda istorije Narodnog muzeja, u ediciji Muzejske godine (a ne Direktori !?) – opet neznanje ili slučajna greška kojom se manipulisalo – kao autori smo izgubili iz vida i uvek nezaobilazna krajnje lična a ne i objektivna očekivanja – da revidiramo istoriju tako kako bi se na prvom mestu, ispravile načinjene nepravde. Jednu smo, izgleda, ispravili (na razočarenje onih koji tvrde da znaju jedinu pravu istinu o privatnom doprinosu kneza Pavla u bogaćenju muzejskih fondova), dok drugu nepravdu, onu, takođe nanetu od strane posleratnog režima, ali, Milanu Kašaninu – sa implozijom sete a istinskim prekorom (da pokažemo da i mi znamo da čitamo između redova) – pišu – potpuno smo zanemarili. U nastavku čak i „prete“ (opet između redova) da će se, zbog našeg nedovoljnog insistiranja na „odbrani časnosti i poštenja“ samog Kašanina, u budućim generacijama naći neko ko će, „iskoristiti ovaj put prikupljenu građu… i doći do jedne ozbiljnije analize dela dr Kašanina“. Ničim izazvani, rekao bi svaki savestan čitalac posebnog poglavlja u knjizi posvećenog ovom direktoru. Ili jednostavno, to već prevazilazi kompetentnost psihologa amatera. U cilju svojih ideoloških orijentacija, parafraziraju istorijska akta, prebrojavaju fotografije, i konfrontiraju jednu od muzeološki najuspešnijih, estetizovanih simbioza vlasti i struke, između kneza Pavla i Milana Kašanina. Danas, verujem, ovaj cenjeni stručnjak, autoritativan i ponosan direktor kakvim ga pamne njegove mlađe kolege, sa prezrenjem bi reagovao na pomamu totalitarističkih, prozirnih pamfleta kojima se emotivno preosetljivi pojedinci razmeću u simulakrumu odbrane časti čoveka koji je, zaslužno privilegovan od strane kneza, sa evidentnom odanošću, izabrao baš kneza i za porodičnog kuma. Don’t kill the messenger!

Ali, ako se pravovremeno dijagnosticira, kažu epidemiolozi – svako širenje zaraze se kad-tad sanira. Ne preostaje ništa drugo do uporno strpljenje i pokušaj još dugotrajnijeg potpunog zalečenja ostraščenosti u neznanju, mimikrija i pokušaja zavođenja, a iznad svega – neuspešno maskiranih negativnih energija i emocija. Ponavljanje da je „kralj go“ može jedino još da ubedi čitaoce Andersenovih bajki!

Autorka je pisac teksta Milan Kašanin kao direktor Muzeja kneza Pavla u monografiji Muzej kneza Pavla