Bez prava na grešku

Mr Dragan M.Kostić Age quod agis.
(ŠTA RADIŠ, RADI – KAKO TREBA)
Iz Danasa od 10. oktobra 2007. saznajemo: „Predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Srbije Vojislav Koštunica sastali su se juče u Beogradu sa predsednikom Upravnog odbora kompanije Gazprom Aleksejom Milerom… U toj kompaniji kao kompleksan projekat razmatraju pitanja učešća u privatizaciji Naftne industrije Srbije, razvoj gasno-transportnog sistema u okviru projekta Južni potok i mogućnosti podzemnog skladišta gasa… Donošenje odluke o ukazanim projektima i njihova realizacija vremenski se podudaraju i treba da se razmatraju kao kompleksan projekat – saopšteno je iz Gazproma.“
Ova informacija, koja ni u punom tekstu nije mnogo duža, pokrenula je niz pitanja. Ali, ako ih grupišemo, svode se na tri: 1. Da li državni vrh može direktno voditi poslove u sferi ekonomije? 2. Da li, u tom cilju, može pregovarati sa pojedinim stranim partnerima? 3. Da li se, i kako, na tom nivou mogu realizovati i tzv „vezani poslovi“?
Generalno, državu možemo posmatrati i kao kompaniju čiji su vlasnici (akcionari) svi njeni punoletni građani. Menadžment takve kompanije građani biraju na izborima, glasajući ili direktno za pojedine ličnosti ili za političke stranke (koje kasnije personalizuju osvojeni broj glasova/akcija). Kao i pri poslovanju svake kompanije, pored tekućih zadataka, postoje i dugoročni ciljevi i kritične tačke na putu ka njima. Ocenu rada menadžmenta daju akcionari na svojoj redovnoj ili vanrednoj skupštini (redovnim ili vanrednim izborima). Dakle, odgovor na provokativno pitanje o tome da li vlast može da vrši rasprodaju državne imovine, kao da im je dedovina, glasi: to ne, ali može da prodaje državnu imovinu u svojstvu i po uzansama rada top menadžmenta velikih kompanija, radi reinvestiranja. Druga je stvar da li naši građani imaju dovoljno razvijenu svest o ovom segmentu u trenucima kada se nađu pred svojim još nepopunjenim glasačkim listićima ili kada, kasnije, izriču kritike.
Sledeće pitanje odnosi se, u suštini, na mane direktnog kontakta državnog vrha sa pojedinim stranim partnerima u fazi pripreme posla. Treba naglasiti da je ovde reč o stranim kompanijama, jer domaće firme u svakoj državi, pa i u našoj, imaju na raspolaganju druge mehanizme – manje ili više razrađene, manje ili više institucionalizovane, manje ili više koruptivne. Prvi kriterijum koji determiniše opravdanost susreta sa menadžmentom neke strane kompanije jeste njena veličina (samim tim i veličina posla). Strana kompanija mora biti takvog ranga da priliči angažovanju državnog vrha jedne zemlje. Na pitanje o tome da li su takvi susreti uobičajeni u savremenom svetu, odgovor može dati svaki pojedinac koji je ikada imao priliku da bude gost centrale (head office) neke od vodećih svetskih banaka ili konsultantskih kuća. U njima se u više odvojenih prostorija istovremeno, kao na pokretnoj traci, obavljaju razgovori u različitim formama (poslovni doručak i slično) sa najrazličitijim gostima, među kojima su državne delegacije i te kako zastupljene. Preostala dva bitna kriterijuma su otvorenost i transparentnost. Pod pojmom otvorenosti podrazumeva se spremnost za razgovore i sa drugim kompanijama sličnog ranga o istom poslu. To nije tako česta mogućnost, kao što bi se na prvi pogled očekivalo, jer velike kompanije poseduju suptilne linije međusobnog dogovaranja, pre svega u cilju izbegavanja „naduvavanja“ cene. Treba napomenuti i to da, u slučajevima kada samo jedna velika kompanija iskaže zainteresovanost, dolazi do izvesnih pogodnosti – prednosti u odnosu na ostale učesnike na kasnijem međunarodnom tenderu. One su neminovne, jer proističu iz razgovora o poslu na nižim (čisto stručnim) nivoima, kada se pri izradi tenderske dokumentacije, manje ili više nesvesno „voda navrće na mlin“ baš tog partnera. Međutim, ukoliko taj proces pređe neku dozu tolerancije, biće anuliran većom ponuđenom cenom od strane drugih zainteresovanih na tenderu. Što se tiče transparentnosti, imamo prilično loše iskustvo i na mnogo lakšim zadacima (prodaja Sartida, koncesija Horgoš-Požega i sl.) od onih koje nameće ovakva vrsta rada. Zato je preko potrebno unapred usvojiti odgovarajuće norme kojima bi se uspostavio optimalan balans između prava na informisanost i prava na poslovnu tajnu.
Odgovor na treće pitanje (oko takozvanih „vezanih poslova“) mora se započeti konstatacijom da je tu reč o pravom minskom polju. U takve poslove se, ipak, povremeno ulazi, jer pružaju neslućene mogućnosti. Pored toga, svaki od njih je potpuno autohton, pa ih je nemoguće sistematizovati i upoređivati. Uobičajena procedura nalaže da se, nakon procene svakog pojedinačnog posla sadržanog u posmatranom paketu, uradi generalna procena koja u obzir uzima sinergiju (dodatnu vrednost nastalu zajedničkim delovanjem), pri čemu ona može imati i negativnu vrednost. U praksi je sve to veoma komplikovano, zbog izuzetno velikog broja faktora koji utiču na krajnju vrednost i još komplikovanijeg određivanja koeficijenata težine pojedinih faktora. Tako dobijeni rezultati analiziraju se u svetlu trenutnog i procenjenog budućeg stanja na tržištu (na bazi zainteresovanosti postojećih potencijalnih partnera za poslove kao pojedinačne i kao „vezane“) i tek onda se donose kapitalne odluke. Logično, sve mora biti usklađeno sa zakonskom regulativom u Srbiji, koja trenutno u toj oblasti nije zaokružena, pa iziskuje dopunu postojećih i izradu nedostajućih zakona. U tom kontekstu treba razumeti i najavu donošenja posebnog zakona o privatizaciji NIS-a. Tu se odmah javlja i dodatna dilema oko toga da li je, umesto pojedinačnih, bolje doneti jedan opšti zakon o privatizaciji velikih sistema. Kao što se vidi, zadaci prosto indukuju jedni druge, a veličina posla umanjuje pravo na grešku.