Bežanje od ogledala

Aleksej Kišjuhas Poput kolega-suosnivača evropske sociologije Konta, Vebera i Zimela, ni Emil Dirkem nije živeo duže od šezdeset godina. On umire 1917, kažu, skrhan bolom za sinom jedincem Andreom koji gine u Prvom svetskom ratu kod Smokvice u Makedoniji. Mladi Dirkem bio je ambiciozni sociolog očeve „dirkemovske škole“ koji je prilično obećavao, čineći oca posebno ponosnim. U ovom ratu učestvuju i ginu i mnogi drugi Dirkemovi bliski prijatelji i sociološki saborci. Godinu dana pred smrt Dirkem je napisao: „Ono što će od rata preostati jeste prenadraženost nacionalnih snaga koje će nadživeti svoje uzgredne, a ipak užasne uzroke“.
Na izvestan način ova Dirkemova profetska sentenca pogađa u centar srbijanske svakodnevice. Rat iz 1999, a i one prethodne, nadživela je „prenadraženost nacionalnih snaga“. Raspored skupštinskih mandata i javna retorika najbolji su indikatori ovoga. Istovremeno, zaboravljaju se užasni uzroci rata koji dovode do bombardovanja, Kumanovskog sporazuma i gubitka suverenosti nad Kosovom.
U gotovo nadrealnoj, samoubilačkoj i/ili mazohističkoj želji, aktuelni vlastodršci i njihovi pregovarački ekvivalenti trude se da po drugi put, a bez realne odgovornosti, „izgube Kosovo“ u očima javnosti. Bez dobrog razloga, osim izbegavanja razgovora s ogledalom koje neće svedočiti o tome kako se biva najlepšim na svetu, stvarnost se u potpunosti izvrće i banalizuje. Nije posredi ćef Albanaca udruženih s nekim namrštenim Fincem, niti DNK programirana želja za separatizmom. Još je manje u pitanju zapadnjačka zavera protiv Srbije i teško objašnjiva globalna želja da se njene granice umanjuju. Takođe, stvar je prema svojoj biti izvan opštih UN odrednica o nepovredivosti granica i prava na samoopredeljenje. Ova stvar tiče se rata. I to veoma krvavog, brutalnog, zločinačkog, a koji je Srbija vodila protiv sopstvenih stanovnika pošto se nisu podobno prezivali. Kao da niko u Srbiji ne govori o tome kada se uhvati priče o kosovskom statusu.
Organi države Srbije, oličeni u konkretnim ljudima koji posebno uspešno odolevaju javnoj osudi i kažnjavanju, učestvovali su u masovnim progonima, silovanjima i ubistvima Albanaca s Kosova. Posle ove činjenice, činjenice etničkog rata s civilnim stanovništvom, gotovo da je nemoguće ubediti ovo stanovništvo u dobre namere države Srbije. Iste one države koja ljude optužene za ta zlodela skriva ili pod fanfarama ispraća put Haga. Jednostavno i bolno razumljivo, na toj tački argumentacije bilo koja norma međunarodnog prava, bilo povoljna bilo nepovoljna, deluje mršavo. Ne pomaže ni to što je Srbija navodno postala demokratska zemlja, ni to što posvuda ima manastira. Iz ovih razloga u srpskoj javnosti ne čuju se argumenti albanskog pregovaračkog tima, niti se može čuti šta kosovski Albanci imaju da kažu na primisao o suštinskoj autonomiji. Umesto toga nudi se lažna slika prema kojoj neko nekome želi nešto da otme, ukrade, pošto o ovom otmi-i-zbriši scenariju iz špageti-vesterna niko nema lepo mišljenje kada je van filmske trake. Sve ovo odličan je izgovor za nova lupanja po prsima i snažne zabrinutosti koje se razotkrivaju tek kao loša gluma čim, recimo, neka kamera snimi grohot ili nezainteresovanost u času negledanja u objektiv.
I danas, od ljudi koji objektivno nisu imali poluge vlasti u doba zločina na Kosovu, srbijanska zabrinutost za Kosovo je nacionalistička zabrinutost. Ona operiše mitovima, neukusnim metaforama i zaboravljenim kalendarima. Vlast u Srbiji svakodnevno demonstrira bašmebrigizam za albansko stanovništvo: od kriminalizacije onih koje su građani Kosova demokratski izabrali do teorija zavere o dvojici ubijenih demonstranata pokreta „Samoopredeljenje“. Malo kome je palo na pamet kako su i ovi nastradali ljudi, barem prema željama suštinskih autonomaša u okviru Srbije, onda i građani te Srbije. Krokodilima po beogradskoj baruštini ne pada na pamet proliti suzu nad njihovom sudbinom, niti nad sudbinom mnogobrojnih Albanaca ubijenih u ratu 1999. Niti dati suvisao odgovor na koji se to način misli upravljati nad ljudima koji su spremni da rizikuju život za ideju i praksu nezavisne samouprave. Pozicija Srbije razumljivo je nezgodna, posebno zbog toga što je sama glatko odbijala brojne planove „više od autonomije manje od nezavisnosti“ za Srbe u tzv. Republici Srpskoj Krajini.