Biografija koja traje

Sudbina koja je zadesila kikindskog novinara Željka Bodrožića po mnogo čemu je karakteristična za srpsko društvo. „Greške“ koje nastaju oko njega – “ povodom njegovog pisanja, njegove novinarske profesije, a koje su obeležile i njegov privatan život, postaju simboli naše stvarnosti. Što je više takvih simbola, više je i putokaza kojim stazama valja ići napred. Na nesreći pojedinaca na njihovoj zlehudoj sudbini utemeljuju se putevi izlaska iz kriza i zabluda. To je, kako se obično kaže, cena koju društvo treba da plati, a plaća je uvek i samo pojedinac, jer drušvo je u stvari množina individua.
Sudsko procesuiranje profesionalnog delovanja Željka Bodrožića u prošlosti nije bilo poseban slučaj. Rad mnogih novinara prolazio je kroz paragrafe Šešeljevog zakona o informisanju. Tužitelji su sa razlogom ili bez njega bili u situaciji da preko suda (države) traže „pravdu,“ najčešće visoku novčanu naknadu za pretrpljeni duševni bol ili ugrožen ugled u društvu. Tuženi su se branili kako su znali i umeli, često bez materijalnih mogućnosti, pa im je svaka podrška – dolazila ona od pojedinaca ili nevladinog sektora – bila dobro došla. Sudije su posebna priča. Radili su po savesti, ali su morali imati zakon ispred sebe. Mogli su imati više hrabrosti, jer nije zabeležen slučaj da je neko od sudija odgovarao zato što je bio blag prema tuženoj strani, to jest nije rigidno primenio odredbe tog nakaradnog zakona o informisanju.
Na kraju, ne bez razloga, još jedan detalj o kome se (malo) zna. Stalno se u tekstovima napominje da je Željko Bodrožić „kritički pisao o Dmitru Šegrtu, direktoru preduzeća Toza Marković i visokom funcioneru SPS-a“… Tačno je da je dotični bio direktor i visoki funkcioner SPS-a. Ali se politička biografija Dmitra Šegrta ne završava 5. oktobra 2000. Isti se kasnije pojavljuje kao član Demokratskog centra. Imao je veze i sa Novom demokratijom, posle je bio, ili još jeste, potpredsednik SDP-a. Za te činjenice, za ta pitanja ne očekujmo odgovor od države. To nije stvar sudskog sistema, reformi, tranzicije. To je stvar naše društvene zbilje i političke pameti. Možda odgovor na to pitanje imaju gospoda Dragoljub Mićunović, Dušan Mihajlović, Nebojša Čović.