Birači pamte obećanja

Aleksandar Popov Nakon izuzetno visokog skora koji je u prvom krugu predsedničkih izbora ostvario Tomislav Nikolić, Vojvođani su sa velikom strepnjom iščekivali rezultate drugog kruga. Dva ključna pitanja oko kojih se, ovaj put se bez imalo preterivanja može reći, sudbinski prelamala budućnost, ne samo ovog nego i budućih pokolenja, bili su Kosovo i evropska perspektiva Srbije. Pobedom Borisa Tadića, u dobroj meri su otklonjene nedoumice bar oko jednog od njih. Nakon Tadićeve pobede i kosovsko pitanje ima manje dramatične dimenzije. Vojvođani su visokim odzivom na izbore i najvećom mogućom podrškom Tadiću pokazali da su svesni da je način na koji će se razrešiti svako od ova dva pitanja i te kako važan za Vojvodinu, jer bi ona više nego ostali delovi Srbije osetila rezultate i posledice realizacije mogućeg negativnog scenarija.
Iako je reč o autonomijama čiji je status Ustavom bio definisan na jedinstven način, po načinu nastanka, etničkoj slici, stepenu razvijenosti i još po mnogo čemu reč je o dve sasvim različite priče. Uprkos tome, ili baš zbog toga, sve što se u prošloj i ovoj deceniji dešavalo oko Kosova dramatično se prelamalo preko Vojvodine. Iz Kosova Polja, Miloševićev pohod na apsolutnu vlast počeo je baš u Vojvodini. Jogurt revolucija iz oktobra 1988. uvela je jugoslovensku krizu u dramatičnu završnicu. Brutalnost koja je pokazana prilikom rušenja tadašnjeg vojvođanskog rukovodstva postala je model Miloševićevog ponašanja i prema ostalim delovima tadašnje Jugoslavije i uvod u tragično ratno finale. Što se tiče Vojvodine, ona se od pohoda jogurtaša i ukidanja autonomije nije oporavila ni do današnjeg dana. Očekivan i od strane DOS-a obećan povratak visokog stepena autonomije, koji bi joj omogućio da iskoristi svoje komparativne prednosti i pomogne sebi, ali i Srbiji da krenu u brži ekonomski i društveni razvoj, nije se desio do današnjeg dana. U međuvremenu su se, doduše, pojavila dva, s ozirom na adresu s koje su došla, veoma relevantna koncepta novog ustava – koncept predsednika i koncept Vlade Srbije (čitaj DSS). U oba ova koncepta predviđena je decentralizacija Srbije sa visokim stepenom izvornih ovlašćenja za autonomne pokrajine (u predsednikovom konceptu čak i zakonodavna vlast). Umesto da se građani opredeljuju za jedan od ova dva koncepta, ili za neki od ekspertskih koncepata nevladinih organizacija, u oktobru 2006. oligarhijskim dogovorom parlamentarnih stranaka, Srbija je dobila novi ustav, u kojem zbog konsenzusa sa radikalima nije bilo mesta za decentralizaciju i vraćanje autonomije Vojvodini, ali je zato, u preambuli, za Kosovo predviđena suštinska autonomija. Apsurdnost i cinizam ovakve situacije najbolje odslikava aforizam poznatog aforističara Ilije Markovića koji glasi: Zašto Vojvodini ne daju suštinsku autonomiju pa da kosovski Albanci vide šta su propustili.
Da bi se mogla praviti prognoza o daljoj sudbini decentralizacije i autonomije Vojvodine, uputno je videti kako se pojedine ključne stranke u odnosu na to pitanje ponašaju kada su na vlasti i kada se nalaze u opoziciji. Tako je, na primer, Demokratska stranka i u vremenu pre petog oktobra 2000, kao i u vreme prethodne Koštuničine vlade, kada je bila u opoziciji, u svom partijskom programu, ali i u javnim istupima, bila veoma jasno opredeljena, kako za decentralizaciju Srbije, tako i za visok stepen autonomije Vojvodine i Kosova (što je našlo odraza i u konceptu predsednika Srbije). Dolaskom na vlast ovakva opredeljenja su u značajnoj meri bila redukovana, da bi na kraju, u kampanji za donošenje novog ustava Srbije visoki zvaničnik DS u Vojvodini izjavio da se novim ustavom (sa sedam odsto učešća u budžetu Srbije) namiruje 90 odsto aspiracija Vojvođana na punu autonomiju!!! Ako se uzme prethodno kao barometar budućeg ponašanja, moglo bi se zaključiti da u dogledno vreme Vojvođani neće moći da računaju na jaču podršku iz Beograda zahtevima za punu autonomiju. No, ukoliko Boris Tadić na pravi način protumači glasove koje je dobio iz Vojvodine, imajući u vidu i predstojeće lokalne i pokrajinske, a sasvim moguće i parlamentarne izbore, bilo bi mu uputno da se ipak vrati na svoj koncept iz 2005. i snažnije podrži proces decentralizacije Srbije i vraćanja (suštinske) autonomije Vojvodini. U tome bi kao saveznike imao ne samo autentične vojvođanske stranke, pa i bošnjačke stranke iz Sandžaka, nego i G 17 plus, koja je do sada pokazivala punu doslednost u podršci automiji Vojvodine.
Ako se sabere sve prethodno rečeno, začuđujuće zvuči već duže vreme često izgovarana prognoza – posle Kosova na redu je Vojvodina. Ne može se tačno reći ko je lansirao ovu prognozu, ali je ona uveliko prisutna u javnom mnjenju ne samo Vojvodine nego i Srbije u celini i izaziva zebnju. Niko do sada nije ozbiljnije pokušao da odgovori šta bi mogla da znači tvrdnja da je sada Vojvodina na redu, ali ova prognoza i dalje visi kao tamna senka nad inače sumornim političkim krajolikom Srbije. Jedna od mogućih podloga ovakve tvrdnje hipotetički bi moglo biti očekivanje da će situaciju oko Kosova vojvođanski autonomaši iskoristiti za pokušaj otcepljenja Vojvodine od Srbije!!! Kroz nekoliko činjenica lako se može utvrditi koliko je ova kalkulacija ozbiljna. Kao prvo, ne samo u programima nego ni u javnim istupima nijedne vojvođanske stranke, ili nekog od njihovih čelnika, nikada ni u aluzijama nije spominjana mogućnost, niti zahtev za izdvajanje Vojvodine iz Srbije. Uostalom, za razliku od Kosova, u Vojvodini apsolutnu većinu čine Srbi.
S druge strane, kroz izborne rezultate i snagu autentičnih vojvođanskih stranaka, lako se može utvrditi da u njihovom ukupnom zbiru ne postoji dovoljan kapacitet ne za otcepljenje, nego ni za ozbiljniji pritisak na Beograd u pravcu vraćanja pune autonomije Vojvodini. Ako je to tako, šta bi drugo moglo biti u pitanju. Daleko realnija osnova za ovakvu prognozu mogla bi se naći u jednom sasvim drugom konceptu razmišljanja u Srbiji o budućnosti ne samo Srbije nego i bližeg susedstva. Naime, u narodnjačkom delu Srbije se i dalje priželjkuje za njih poželjna završnica „velikog praska“, odnosno prekomponovanja ovih prostora na etnički čiste teritorije koja je započeta raspadom nekadašnje Jugoslavije i krvavim ratom koji je ovaj raspad pratio. U toj varijanti, koja je u blažim ili jačim naznakama dolazila od strane aktuelnog premijera i njegovih saradnika, odlazak Kosova mogao bi se nadomestiti pripajanjem Republike Srpske i na toj osnovi zaokruživanjem teritorije sa pretežno srpskim življem. Ovakve kalkulacije ne samo da nikada nisu energičnije demantovane i odbačene nego su, naprotiv, dobile dodatnu snagu pretnjama iz RS o mogućem referendumu za izdvajanje iz sastava BIH. Sve to zajedno kulminiralo je oštrom krizom koju su krajem prošle godine izazvale mere Miroslava Lajčaka usmerene na pretvaranje BIH u funkcionalnu državu, a ne zbir entiteta. U samom špicu ove krize premijer je dao izjave koje se u BIH nisu mogle drugačije protumačiti nego kao otvorene pretenzije na deo njene teritorije, na šta je usledila nediplomatska poruka iz Sarajeva da bi premijer trebalo da drži prste dalje od Bosne i Hercegovine.
Nastavlja se