Blefovi za domaću publiku

Jan Briza Zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić izjavio je 8. marta da je ta stranka »u stanju da izvede 5.oktobar« ukoliko međunarodna zajednica odlukom o budućem statusu Kosova i Metohije izdvoji tu pokrajinu iz sastava Srbije. Ove njegove reči mogle bi da se shvate kao otvorena pretnja državnim udarom.
Aluzija na 5. oktobar je u tom pogledu sasvim jasna poruka. Nju nije teško razumeti ako se ima u vidu da Nikolić i njegovi istomišljenici tvrde da je tog dana 2000. godine u Srbiji izveden državni udar, a ne demokratski prevrat u kojem su građani zbog izborne krađe srušili režim Slobodana Miloševića.
Nikolić nije ni prvi ni jedini koji ovde otvoreno preti povodom Kosova. On je samo najradikalniji jer najavljuje – ni manje ni više – nego državni udar.
Demokratska stranka Srbije (DSS) i Nova Srbija (NS) su krajem januara, u platformi za formiranje nove vlade, »upozorile« sve države da se »uzdrže od nasilja nad Srbijom« i da ne prihvate da se njoj »otme 15 odsto teritorije«. Bio je to, zapravo, nagoveštaj diplomatske odmazde protiv onih zemalja koje priznaju nezavisnost Kosova. Potpredsednik DSS Vladeta Janković je u intervjuu »Večernjim novostima« 1. februara nedvosmisleno najavio mogućnost prekida diplomatskih odnosa sa tim zemljama.
Na to su usledila reagovanja u medijima. Tako je u listu »Politika« od 5. februara Branko Milanović, predstavljen kao član Karnegijeve zadužbine za mir, u napisu pod naslovom »Kosovska teorija igara« upozorio predlagače pomenute platforme da je njihova pretnja nekredibilna i podučio ih šta da preduzmu kako bi primorali Evropsku uniju i SAD da odustanu od priznavanja nezavisnosti Kosova. Milanović je pri tom preporučio mnogo ozbiljniju pretnju, »otkrivši« da »promenom odnosa prema EU, SAD, Partnerstvu za mir itd, kao i postavljanjem pitanja samoopredeljenja za Srbe u Republici Srpskoj i na Kosovu, te „izolacijom“ Kosova, Srbija ima mogućnost da nestabilnost na Balkanu poveća«. Tako bi se, po njegovom mišljenju, Evropskoj uniji i Amerikancima izbio iz ruku jedan od njihovih glavnih argumenata da će nezavisnost Kosova povećati stabilnost na Balkanu. I što je najvažnije, tvrdi on, »na taj način se menja njihova matrica dobitaka i gubitaka«. Drugim rečima, pod pretnjom opšteg haosa na »balkanskom buretu baruta« oni bi bili primorani da odustanu od svojih namera povodom konačnog statusa južne srpske pokrajine. Milanović na kraju upozorava da je za kredibilnu pretnju ovakve vrste neophodno političko jedinstvo vlade Srbije. I otuda je, zaključuje on, insistiranje DSS na tome potpuno racionalno.
Savete povodom pregovora o statusu Kosova on temelji na nekim od postulata klasičnog dela iz 1944. godine pod naslovom »Teorije igara i ekonomsko ponašanje« čiji su autori čuveni matematičari Johan fon Nojman i Oskar Morgenstern. Ta njihova teorija, koja je izvedena na modelu kockarskih igara, kao što je, recimo, poker, našla je veliku primenu u ekonomskoj nauci. Koristeći je u svojim istraživanjima, Džon Neš, Džon Haršanji i Rajnhart Zelten dobili su 1994. godine Nobelovu nagradu za ekonomiju. Njima je ponašanje hazardera poslužilo kao model pri utvrđivanju mogućih ishodišta poštenog ili nepoštenog poslovanja aktera u tržišnoj privredi. Poenta njihovog doprinosa ekonomskoj nauci su matematički izvedeni dokazi da se – varanje ne isplati.
Miloševićevo »blefiranje« i varanje skupo su koštali Srbiju. A imao je podršku svih tada ključnih političkih »igrača« u Srbiji, naročito Šešeljevih radikala. Međutim, čini se da mnogi ovde nisu na osnovu tog iskustva izvukli odgovarajuće pouke.