Blokirane političke i ekonomske reforme

Koje su posledice dosadašnje tranzicije otežavale deklarativno zacrtane puteve reformi i približavanju evropskoj integraciji? Pošto se građani najviše pozivaju na negativne učinke „loše privatizacije“ (na osnovu istraživanja u okviru projekta „Politika i svakodnevni život“ od 2001. do 2006) treba studiozno proučiti kako pragmatičku politiku dosadašnjeg toka privatizacije tako i primenjeni koncepcijski projekat privatizacije u Srbiji od 2000, budući da dosadašnje postoktobarske vlade nisu artikulisale, ni javno saopštile, kako se primenjeni (a dosta kritikovani) model privatizacije u zemljama bivšeg socijalizma uklapa u strategiju društvenog demokratskog preobražaja i da li daje željene efekte. Verbalne izjave da je proces privatizacije u Srbiji uspešno sproveden, dokazuju se samo ostvarenim prihodima od prodaje firmi koji su uključeni u budžet, bez obrazloženja da li su tim putem do sada podstaknute ekonomske (i druge) reforme, koje bi omogućile brži proces demokratske transformacije.

Međutim, sva istraživanja pokazuju: prvo, da privatizacijom nije postignut osnovni cilj unapređenja privrednog razvoja i ozdravljenja kupljenih firmi; drugo, da se novac od privatizacije slivao u budžet bez obaveštenja javnosti kako je upotrebljen (a prema Zakonu o privatizaciji morao bi biti namenjen, prvenstveno, za investicije i otvaranje novih radnih mesta); treće, da je novim vlasnicima privatizacija služila u velikom broju slučajeva za uvećanje privatnog kapitala (putem rasprodaje nekretnina kupljenih firmi, ili njihovom preprodajom kada se iz njih izvuče sav kapital, čestim kršenjem ugovornih obaveza kojim se vrše nove transakcije). A najbolnija posledica takve privatizacije je što je u privatizovanim firmama nezakonitim otpuštanjem radnika pod izgovorom „tehnološkog viška“ (jer jedan broj novih vlasnika nije ni nameravao da unapređuje proizvodnju kupljene firme), povećan ionako veliki procenat nezaposlenosti, a mnogi slučajevi kršenja privatizacionih ugovora su prošli bez (zakonom propisanih) sankcija. Lista dokaza mogla bi biti dugačka, ali treba se samo podsetiti svih primera na koje je Savet za borbu protiv korupcije ukazivao od samog početka svoga rada. Krunski dokaz je činjenica da su većnekoliko godina (u vreme najintenzivnijeg procesa privatizacije) blokirane, pre svega, nužne ekonomske reforme, a zatim i potrebne političke reforme (s porastom privatnih monopola koji se ne sankcionišu, sa sve većim raslojavanjem stanovništva koje utiče na destabilizaciju društva, sa uočljivom ulogom „tajkuna“ u političkom odlučivanju, s porastom organizovanog kriminala, itd.).

A zatim, pred kraj 2008. dolazi do udara svetske finansijske/ekonomske krize, na koju su najrazvijenije velike sile odmah ozbiljno reagovale. U štampi na Zapadu čak se razmišlja i o mogućnosti nacionalizacije nekih grana javnog sektora, o ograničavanju deregulacije i reafirmaciji uloge državne kontrole u pogledu negativnih efekata tržišnih mehanizama; a u SAD se primećuje da se među stručnim kadrovima vrši okretanje ka „opštem dobru“ – spremnošću da se pređe u državnu službu sa dobro plaćenih poslova u biznisu, suprotno dosadašnjem okretanju prvenstveno ličnim interesima; piše se, takođe, i o potrebi promena u politici MMF-a i Svetske banke. Dotle u Srbiji Vlada i odgovorne institucije izgleda veruju da će nas kriza zaobići i ne oseća se da razmišljaju o neophodnim izmenama dosadadašnjeg kursa društvenog razvoja, koji se svih ovih godina sprovodio bez jasno definisane dugoročne strategije.

U The Times-u čitamo (24. 12. 2008) da je pad u „ekscesivni materijalizam“ (čitaj: vulgarni materijalizam) doveo do povećanja siromaštva, a ne do prosperiteta… upozoravajući da postoji jako iskušenje da se shvate lekcije „globalnog pada ekonomije“, u kojoj je vladao zakon pohlepe; a nadbiskup Jorka piše da je u bezglavoj trci za rastom Zapad izgubio smisao za moralne vrednosti novca… Iako se neki autori ne slažu s tvrdnjama o „slomu kapitalizma“, mnogi govore kritički o „ekscesnoj deregulaciji“ (što je poenta neoliberalne koncepcije „samoregulišućeg tržišta“) i pozdravljaju pomoćdržave za ozdravljenje tržišta/ekonomije, jer „kreditni kolaps dokazuje potrebu za regulacijom“. Neophodnu regulaciju države u ekscese tržišta prizvali su i državnici, koji su dosad bespogovorno sledili politiku neoliberalizma pod uticajem američke hegemonije: i Sarkozi i Braun su izjavili da je dosadašnje apsolutno poverenje u slobodno tržište dovelo do nepoželjnih rezultata. A u SAD većina stanovništva očekuje od novog predsednika Obame da uvede red u ekonomski haos, sve češće govoreći o negativnim posledicama „reganizma“ i „tačerizma“ (Herald Tribune, 26. 12. 2008). U Srbiji su, međutim, retki pojedinci iz sfere privrede koji priznaju da „možda kriza ne bi bila ovako žestoka da je bilo više menadžerskog morala“ (intervju sa Slobodanom Vučićevićem, Politika, 31. 12. 2008), budući da je o pitanju moralnih principa javnog i privatnog poslovanja bilo zabranjeno govoriti u neoliberalnoj koncepciji srbijanske tranzicije.

Nobelovac Džozef Stiglic, koji je većkrajem poslednje decenije 20. veka upozoravao na neminovne negativne ishode neoliberalne tranzicije – pre svega zbog primene neadekvatnog modela privatizacije u zemljama bivšeg socijalizma, prilikom nedavnog boravka u Beogradu izneo je ozbiljna upozorenja u pogledu dalje ekonomske politike u procesu privatizacije, koja su neobično značajna za Srbiju. Ali do sada niko se od zvaničnika nije ni osvrnuo na iznete poruke, koje su rezultat velikog istraživačkog iskustva autora upravo u oblasti primene tranzicije putem privatizacije, čiji negativni rezultati izlaze danas na svetlo dana. Stiglic je tada vrlo jasno i konkretno upozorio kuda vodi loša politika privatizacije u zemljama bivšeg socijalizma, uključujući Srbiju: prvo, prodaja celokupne državne imovine ostavlja zemlju bez vlastitite ekonomske i socijalne baze i stavlja je u dvostruku pojačanu zavisnost od velikih sila – kao malu zemlju koja neće moći da računa na sopstvene resurse, i drugo, da nije najbolje rešenje rasprodaja proizvodnih firmi i nekretnina stranim kompanijama, koje ili nemaju odgovarajuću namenu, najčešće koristeći postupak rasprodaje postojećih nekretnina kupljenih firmi po ceni većoj od uložene sume za kupovinu, ili u cilju izgradnje velikih tržišnih kompleksa – što ne donosi nikakav kapital državi; zatim, koristeći otpuštanje zatečenih radnika da bi uvozili jeftiniju radnu snagu iz nerazvijenih zemalja, a to praktično dovodi do izvoženja akumuliranog kapitala iz zemlje. Ako se tome doda da se firme prodaju uglavnom ispod stvarne vrednosti, tada je i trenutna dobit, koja odlazi u budžet, neznatna u pogledu glavnog cilja koji je trebalo postići, a to je ozdravljenje privrede.

Stoga, Stiglic smatra da je u privatizaciji bolja orijentacija na kompanije iz svojih zemalja, jer će novi vlasnici moći biti pod većom kontrolom državnih organa (iako to do sada nije bio slučaj, što dokazuje veliki broj kršenja ugovornih obaveza od strane novih vlasnika) i da će time biti pružena prilika da se razvija preduzetništvo vlastitih kadrova. Međutim, Vlada ne samo da nije obratila pažnju na ova značajna upozorenja i nije iskazala nameru da se uhvati u koštac sa do sada najvećim promašajima srbijanske tranzicije, većnastavlja da na apstraktan način govori o politici u 2009. (parola o „očuvanju radnih mesta“ istovremeno s raskidom kolektivnog ugovora sa sindikatima, čime se štite poslodavci, bez obzira na preteće efekte daljeg osiromašenja radništva i celokupnog stanovništva).

Nastavlja se