Blokovi i ose

Aleksej Kišjuhas Studija „Izvori totalitarizma“ Hane Arent iz hladnoratovske 1951. godine odigrala je značajnu političku ulogu u liberalnim režimima. Ova studija pod pojmom totalitarizma ujedinjuje i izjednačava nacizam i staljinizam, te ide uz dlaku liberalnim demokratijama koje se nakon Drugog svetskog rata od antifašizma okreću tzv. antitotalitarizmu. Totalitarizam postaje novi teorijski bauk koji je politički koristan u ideološkom sukobu kapitalističkog Zapada sa socijalističkim Istokom. Ideja/ideologija o tome kako su radikalna desnica i radikalna levica „iste“ po svom totalitarnom karakteru česta je i među današnjim političarima Srbije, a malo ko joj zna izvor i referencu.
Pored ličnih i intimnih veza sa šarolikim pojedincima poput Martina Hajdegera, Karla Jaspersa i Valtera Benjamina, zanimljivi su i teorijski uticaji Hane Arent na mislioce i potonje političare ovih prostora. Indikativan pogovor jednoj knjizi Hane Arent („O revoluciji“) 1991. godine napisao je niko doli Vojislav Koštunica. Istorijska ironija htela je da deceniju kasnije upravo Koštunica bude akter jedne arentovski obojene revolucije.
U opozicionoj propagandi, Miloševićev režim uspešno je predstavljan kao autokratski i totalitaran po karakteru i ovo je smatrano njegovim osnovnim problemom. Ostali elementi ovog režima – poput nacionalizma (tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni), odnosno patriotizma (tokom rata na Kosovu) – gurnuti su u stranu i behu predmet slabunjave kritike. Smišljeno ili ne, „Otporu“ i tadašnjoj opoziciji Srbije prevashodno je smetao totalitarizam, a ne nacionalizam: prebijanja demonstranata i gašenja novina, a ne etnička ubistva civila u okruženju bili su osnovni argumenti kritike režima. Ovo je značenje one sentence o problemu zbog gubljenja, a ne vođenja ratova. Lažnost otporaške ideje o situaciji u kojoj Srbijom vlada totalitarni debeljko kojeg samo valja maknuti iz fotelje puknula je po nosu sve nas. Problem koji i danas pritiska i zbunjuje je u nacionalističkim, a ne totalitarističkim praksama.
Pogrešna slika o Miloševićevom režimu kao prevashodno totalitarnom, a ne nacionalističkom, kriva je i za odsustvo konsenzusa oko odgovora na pitanje „šta se promenilo posle Petog oktobra?“ i za „sve je isto, samo njega nema“ uzdahe i apstinentna odmahivanja rukom. Dok se nacionalizam ne prizna kao ključni konstituent režima devedesetih, svaka debata o kontinuitetu i diskontinuitetu sa Miloševićem biće zamagljena.
Ista mutna slika perpetuira se i danas. Blokovska podela političkih partija Srbije na „demokratski“ i „nedemokratski“ blok zbunjivo je pogrešna kada se o njoj zaista razmisli. Prema ovoj slici u istom se bloku nalaze LSV i Nova Srbija, a DSS-ovski flert i francusko ljubljenje sa radikalima konstantno se otpisuje kao izuzetak. A zapravo, unutarstranačka (ne)demokratičnost identična je u gotovo svim većim političkim partijama: i demokrate iz svojih redova isteruju čedistički neposlušne, a i SPS ima demokratske kongrese sa lobiranjima i mahanjem papirićima. Slobodan Antonić onomad beše eksplicitan: i radikali su demokratska stranka.
Ideološka slika o neliberalnim režimima kao nužno totalitarnim i nedemokratskim razlog je ovom krivom pogledu i tobože zbunjujućim nedoslednostima. Poenta je sledeća: osnovna osa podele stranaka u Srbiji nije osa demokratske-nedemokratske, već osa nacionalističke-nenacionalističke partije. Na ovom su polju pojedine saradnje i koalicije (ne)prirodne i na ovom se polju sve stranke sukobljavaju ili sarađuju. Senka Hane Arent u ideološkom otpisivanju svega neliberalnog kao nedemokratskog ovde zavarava. Jer, (ne)demokratičnost procedure oduvek je samo legitimacijska varka svih.
Ukoliko je glavna osa podele srbijanske politike ona koja deli na nacionalističke i nenacionalističke partije (i ostale političke aktere) pojedine slike moraju se menjati, a pojedine čarape staviti u druge fioke. Ali, onda se i politička dinamika Srbije odjednom čini drastično jasnijom i razumljivijom. Na osi nacionalizam/nenacionalizam Miloševićeva klika predstavljala je diskontinuitet u odnosu na titoizam, dok vlada(nje) Vojislava Koštunice predstavlja kontinuitet sa miloševićevizmom. Po ovoj osi raspao se DOS, podelio se SPO, a Čeda napustio DS. Zbog ove ose podele lažni „demokratski blok“ ne uspeva biti u koaliciji, i zbog ove je ose saradnja „demokratskih“ DSS sa „nedemokratskim“ SRS moguća. Nacionalizam i nenacionalizam su istinska dva bloka i dve ideje koje se bore za prevlast, i svaki sledeći izbori i grupisanja sve više bistre ovu činjenicu – kao i činjenicu da nenacionalistički blok (od)uvek ima slab(ij)u podršku.