Bulevar žrtava bankarskog terora

Danas, korisnici duguju više nego pre desetak godina kada su uzeli kredit, iako su bankama već uplatili glavnicu uzetog iznosa.

Sličan problem imalo je i oko dva miliona građana zemalja istočne i južne Evrope, ali su vlasti donele sistemska rešenja i konvertovala kredite u evre ili nacionalne valute. Uprkos tome, vlast u Srbiji, a posebno NBS, slepo zastupa interese stranih banaka na štetu sopstvenih građana. Tako je Srbija i dalje jedina država koja nije preuzela ništa da spreči nezakonit rad banaka, već i pored mnogih zahteva da reši problem ignoriše činjenicu da su desetine hiljada građana egzistencijalno ugroženi usled nesankcionisanog terora banaka.

Brojni su predstavnici vlasti i banaka (Vujović, Babić, Dugalić …) koji su građane nazivali pohlepnim kockarima koji su kupili skupe cipele i žele da teret svog hazarderstva prebace na teret poreskih obveznika. Da li Jorgovanka Tabaković ima pravo da licemerno deli moralne lekcije dok prima astronomsku platu, a stan od 144m2 dobila je od Telekoma? Možda se odgovor nalazi u doktoratu guvernerke.

Sistem je dizajniran da banka nema nikakav rizik, dok je sav rizik svaljen na korisnike kredita. Ako korisnik ne može više da plaća rate (izgubi posao, rata veća od plate) banka pokreće hipotekarnu prodaju stana, bez obzira na činjenicu da ono što korisnik duguje prevazilazi svotu koju je na početku od banke i pozajmio. Sve više je dramatičnih slučajeva hipotekarne prodaje, gde porodice ostaju i bez stana i bez nekoliko desetina hiljada evra već otplaćenih banci, ali dobijaju doživotni dug koji sada potražuje Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita.

Na taj način, država je stala na stranu banaka i poslala poruku da štiti one koje krše zakon, a ne građane koji žele da pod poštenim uslovima otplate kredit.

Imajući u vidu da su stotine hiljada građana ugrožene nezakonitim i zelenaškim delovanjem banaka, korisnici kredita su podneli zahtev Komisiji za spomenike i nazive trgova i ulica da se jednoj od planiranih avenija na području virtuelnog „Beograda na vodi“ dodeli naziv „Bulevar žrtava bankarskog terora“, pošto su građani virtuelno zaduženi u švajcarskim francima (banke se nisu zadužile u francima, već su plasirale dinare).

Šta je istina – da li je kockar građanin koji ode u banku (ne u kockarnicu) i uzme kredit da bi obezbedio skroman stan za porodicu? Da li NBS treba da štiti prava građana koji je plaćaju ili da protiv njih huška javno mnjenje da bi sakrila nezakonito „poslovanje“ banaka? Zašto se uzimanje kredita sa namerom da se on pošteno vrati tretira kao krivično delo, dok nekažnjeno prolaze pripadnici vlasti koji novcem nepoznatog porekla kupuju na desetine stanova, grade nelegalne objekte, kupuju diplome…