Čekajući versku utehu

Šta je prozelitizam? Ministarstvo vera ga na svom web sajtu zabranjuje, ukoliko se radi o „odvajanju vernika jedne crkve i njihovo(m) uključivanju u drugu hrišćansku crkvu“. Zbog optužbi za prozelitizam Ministarstvo je u tri navrata odbilo da registruje Jehovine svedoke. Kako ostvariti Ustavom, Evropskom poveljom i Zakonom o crkvama garantovano pravo na promenu veroispovesti ako to pravo uskraćuje Ministarstvo vera koje je dužno da ga štiti?

Šta učiniti sa krajnje delikatnim pitanjima kakva su ona vezana za Islamsku zajednicu i Rumunsku pravoslavnu crkvu? U prvom slučaju Ministarstvo vera odbija da ispuni dužnost i da u skladu sa Zakonom nepristrasno arbitrira, dok se ekscesi, sukobi, pa i ranjavanja umnožavaju. U drugom slučaju ne samo što je ostvarivanje verskih prava vezano za poštovanje prava nacionalne manjine, nego se i registrovanje jedne crkve vezuje za dobijanje dozvole druge crkve, što je Savet Evrope izričito osudio.

Postoje i teme koje su krajnje osetljive: kako objasniti nesrazmerno veliku usredsređenost verskih incidenata protiv određenih protestantskih crkava? Niko ne misli da državni organi u ovome imaju svoj udeo, ali ostaje da oni ne čine dovoljno na zaštiti najugroženijih. Ministarstvo vera, prema iskazima svojih službenika, ne uspeva da dobije podatke od MUP niti od Ministarstva pravde o počiniocima incidenata, niti o njihovom tretmanu od strane organa gonjenja.

Problemi koje stvara sama loša legislativa (Zakon o crkvama i Pravilnik o Registru) umnožavaju se kroz druge zakone i podzakonske akte: Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ne predviđa u Nacionalnom prosvetnom savetu mesto za predstavnika bilo koje „netradicionalne“ verske zajednice; obavezujuće uputstvo Saveta RRA radio-emiterima u svom šestom delu ima nedvosmisleno „antisektaške“ sadržaje. Pripadnici „netradicionalnih“ crkava ne mogu da računaju da će dobiti versku utehu u vojsci niti u bolnicama, a u školama njihova deca, za razliku od druge, ne mogu da slušaju veronauku koju bi izabrali njihovi roditelji.

Ko su protagonisti verske diskriminacije? Od formiranja Cvetkovićeve vlade do marta ove godine činilo se da je govor mržnje zamukao. Onda su se „antisektaški „napisi pojavili ponovo.

Rušenje biste Martina Lutera za svaku je osudu. Ali, kako nazvati trogodišnje ćutanje predsednika Republike koji je, potpisujući Zakon o crkvama i verskim zajednicama, uputio pisma tadašnjim predsednicima Vlade Srbije i Narodne skupštine i zatražio hitne izmene Zakona?

Da li je potrebno čekati novi izveštaj Saveta Evrope, od izvestioca Hermana, visokog komesara Hamarberga, novi izveštaj Ujedinjenih nacija posle sledeće posete Asme Džahangir ili nekog njenog pandana? Može li država da uradi nešto kada je u pitanju regulisanje verskih prava?