Čemu BIA?

Javnost ne zna koliko se naše službe bezbednosti razlikuju od onih iz devedesetih godina prošlog i prve decenije ovog veka. BIA do danas nije iznela koji je procenat ljudi iz Miloševićevog vremena zamenjen novim, neukaljanim ljudima, nijednom rečju nije se ogradila od postupaka svoje prethodnice DB, nije objavila šta je učinjeno sa građom preuzetom od bivše savezne službe uz upotrebu oružja, nije ništa učinila da delotvorno i javno ukloni iz službe one koji su se ogrešili o prava građana Srbije, nije ni kaznila ni uklonila one koji su organizovali, izvršili ili prećutno posmatrali uništavanje dosijea nakon 5. oktobra 2000. godine, ne pokazuje ni trunku spremnosti da se podvrgne ozbiljnoj kontroli itd.

A nije raščistila ni niz drugih stvari: Paravojne jedinice koje su činile ratne zločine i bavile se običnim kriminalom, ubistva novinara, pokušaj državnog udara preko pobune JSO, ubistvo Zorana Đinđića, krijumčarenje, crna berza, iznošenje novca iz zemlje, proganjanje i prebijanje ljudi koji su izražavali protivljenje Miloševićevoj vladavini, podrška kriminalnim grupama, neotkrivanje porekla više stotina kilograma droge u trezoru Komercijalne banke, ometanje novinara u njihovom radu, uznemiravanje ljudi koji su otkrivali razne vrste kriminala na svojim radnim mestima, nadzirala naše sopstvene građane u interesu ne države, već političke elite i trgovala sa njom itd.

Drugim rečima, BIA nije učinila ni jedan jedini potez zbog koga bi trebalo da joj verujemo; naprotiv, učinila je dosta toga zbog čega je valja dočekati s nepoverenjem.

Šta bi BIA danas mogla da radi?

Štititi Srbiju od političke špijunaže deluje prilično smešno. Državna politika Srbije svodi se na manje-više nesuvislo glavinjanje između protivrečnih ciljeva, pa i nema šta da se štiti. Osim toga, samo građani Srbije ne znaju šta se krčka u političkim vrhovima, van nje se zna manje-više sve, a što je veća javnost u donošenju političkih odluka, to je veće poverenje građana u državu i to su spremniji da je sami štite. Uostalom, Srbija ionako ne može da ima neku veliku sopstvenu politiku, pa ono što ima, jednostavno nije takvo da to vredi štititi od bilo čijeg uvida.

Štititi Srbiju od privredne i naučne špijunaže deluje još smešnije. Srbija jedva da ima nekakvu privredu, a njen najmoćniji deo nije u rukama ni države ni domaćih privrednika, pa nema nikakvog razloga da naša država štiti imovinu stranih vlasnika, to je njihova briga. Čak ni za vojnu industriju nije više toliko bitno, jer oružje ne može više da izvozi kako hoće. Teško da u našim naučnim istraživanjima vezanim za privredu i državnu upravu ima nešto vredno špijunskog truda, a i ako ima, naučni radovi na kraju ipak moraju biti objavljeni.

BIA bi trebalo da, zajedno sa Vojnom bezbednosnom agencijom, štiti vojne tajne. Teško da uopšte postoji nešto što strane obaveštajne službe ne znaju, te su mutne finansije, nered i nerad, skrivanje optuženih za ratne zločine i sumnjivi smrtni slučajevi regruta jedine tajne koje te dve službe mogu da štite, i to od srpske javnosti i organa krivičnog gonjenja.

U Srbiji nije bilo značajnih terorističkih akata čak ni za vreme rata devedesetih. I to nije zasluga službe bezbednosti, nego nismo bili zanimljivi. Teško da će i u budućnosti biti nekih terorističkih akata. Osim toga, opasnost od terorizma naduvana je daleko preko svake iole razumne mere. Borba protiv njega u svetu ima veoma malo veze sa njegovim suzbijanjem, a mnogo veće sa sužavanjem ljudskih i građanskih prava zarad političkih, privrednih i vojnih interesa.

BIA se uključuje i u suzbijanje organizovanog kriminala i uličnog nasilja. Ne vidim baš kako jedna služba, koja je bila ishodište organizovanog kriminala i koja je bar jedno desetleće koristila ulične nasilnike za obračune sa opozicijom, može sada da ih suzbija, sem, naravno, ako se to njeno iskustvo učešća u kriminalu i nasilju ne računa kao posebna kompetencija.

Sve u svemu, ne vidim ništa što BIA radi, a što ne bi mogli da urade već postojeći policijski organi, koji su, bar sudeći po medijima, dovoljno sposobni da urade svoj posao ako im se to dopusti.

Službi bezbednosti ostaje da se bavi onim čime se i do sada bavila, a što se ne razlikuje baš toliko silno od onoga što je radila devedesetih godina. Ali onda uopšte nikome nije potrebna sem političkoj eliti da i dalje sa njom deli interese koji su većma suprotni interesima građana. Ili, da pojednostavim, kada je službi i političkoj eliti dobro, onda je građanima loše. Zato bi bilo najbolje da se odmah ukine u celini. Po nekim napisima u našim medijima, ona ima oko 800 službenih automobila, što znači da u njoj mora raditi mnogo hiljada ljudi. To bi bila pristojna ušteda u platama i raznim drugim troškovima.

O istom trošku mogla bi da se ukine i vojna služba bezbednosti, jer mi tek za nju nije jasno čemu uopšte služi u vojsci koja je uspela da izgubi praktično svaku bitku koju je vodila, sem generalskih i pukovničkih bitaka za stanove i privilegije i uklanjanje poštenih oficira. Niti imamo s kim da ratujemo, niti znamo ko su nam prijatelji, a ko neprijatelji, niti imamo s čime da ratujemo, niti su ljudi motivisani da ratuju, niti umemo da ratujemo. Nisam siguran ni da nam je uopšte potrebna vojska; žandarmerija može lepo da obavi sve što je potrebno. Ipak, sačuvao bih vojnu muziku, lepo sviraju, samo da malo poboljšaju repertoar.

Ušteđene pare onda bi mogle da se upotrebe za nešto korisno za obične građane, npr. bolju zaštitu od požara, velikih nesreća i sličnih zbivanja. A ako se izgradi zemlja koja je privredno uspešna, koja svojim građanima obezbeđuje posao, besplatno zdravstvo i obrazovanje, jeftine stanove i pravnu sigurnost, ne bismo bili izloženi nikakvom riziku da nas neko špijunira ili napada, a doprinelo bi da bar u tome budemo lideri ne u regionu nego u svetu: zemlja bez civilne i vojne službe bezbednosti, a sa zadovoljnim građanima.