Cena otezanja

Skupština Beograda, sva je prilika, možda će biti konstituisana 14. jula. Možda i neće, jer se u političkoj čaršiji čuje da postoje i druge računice. Neki od 58 odbornika koji tvrde da su formirali većinu u međuvremenu navodno bi se mogli predomisliti, pa ili ne glasati ili glasati za neku drugu većinu. Vršilac dužnosti gradonačelnika Beograda Zoran Alimpić, kažu tumači pravnih propisa, formalno ne krši zakon. Štaviše, mogao je zakazati sednicu i devet dana kasnije. Ipak, mnogi uz to dodaju da je njegova odluka politički nekorektna: ako koalicija Za evropsku Srbiju nema većinu, a neko drugi je ima – činjenično stanje ne može se menjati.
Bilo je nagoveštaja da će druga strana vratiti demokratama milo za drago u Novom Sadu. Tamo je prva sednica novoizabranih odbornika, po slovu zakona, mogla da se sazove tek za 20. jul. Dosadašnji predsednik Zoran Vučević niti je iskoristio zakonsko pravo, niti je čekao da se postigne dogovor o vlasti na državnom nivou. Sazvao je odbornike mesec dana pre roka, za 16. jun. Tako je u Novom Sadu bilo i pre četiri godine, kada su partije demokratskog bloka doživele poraz. Iste noći gubitnici su čestitali pobednicima, nova većina preuzela je vlast čim je počeo da teče zakonski rok. Slično je bilo i u ostalim gradovima prilikom formiranja lokalnih vlasti.
Može se, dakle, i ovako i onako. Može se priznati poraz i preći u opoziciju, a može se i tražiti način da se izborni rezultat preokrene u svoju korist. Da koalicija oko SPS u Beogradu nije napravila većinu s partijama Vojislava Šešelja i Vojislava Koštunice, Demokratska stranka imala bi više osnova za (zakonito) otezanje. Što više objašnjavaju razloge odugovlačenja, v.d. gradonačelnika i njegova stranka sve više se zapliću i time ostavljaju nimalo povoljan utisak. Ako postoji i neka druga većina – što nije isključeno, niti bi bilo nezakonito – javnost bi morala dobiti izričitija objašnjenja.
Pobeda odnosno poraz u glavnom gradu prihvataju se drugačije nego isto to u nekoj nerazvijenoj opštini. I poraz i pobeda dokazuju se brojkama. Tako je bilo i vrele zime 1996/97, kada su glasovi građana uvaženi tek nakon stodnevnih protesta i političkog mešanja Evrope. Nova većina imala je neoborive dokaze i Milošević je na kraju morao da popusti.