Cene i kako ih obuzdati

Dve su možda zanimljive stvari u poslednjim merama Narodne banke. Jedna, zašto je kamatna stopa povećana samo za 0,25 procentnih poena i, druga, zašto centralna banka smatra da su kratkoročni krediti poželjniji od dugoročnih? Mimo toga, nešto je opštije pitanje ima li koristi od inflacije ili je, naprotiv, mirenje sa njom štetno?
Kolika bi trebalo da je nominalna kamatna stopa centralne banke, odnosno ona stopa koja je najvažniji instrument monetarne politike? Odgovor zavisi od mnogo činilaca, ali za početak bismo mogli da uzmemo neku ideju poželjne ravnoteže na tržištu novca. Recimo, malo uprošćeno, da je to stanje kada je privredni rast u skladu s privrednim potencijalima i kada je stopa inflacije takođe na poželjnom nivou. Ako je inflacija brža nego što se smatra poželjnim, tada bi nominalna kamatna stopa trebalo da bude na nivou koji bar obezbeđuje 2% realne kamate. A verovatno bi trebalo da bude i viša, ukoliko se želi obuzdavanje inflacije. U svakom slučaju, nominalna kamatna stopa centralne banke bi trebalo da se poveća bar za toliko za koliko se očekuje da će se ubrzati inflacija.
Iz toga bi se moglo zaključiti da Narodna banka očekuje da se inflacija ubrzava za 0,25 procentnih poena, jer je povećala kamatnu stopu za toliko. Ovo bi se moglo zaključiti čak nezavisno od toga koja je tačno stopa inflacije koju centralna banka cilja, to jest smatra poželjnom. U slučaju Narodne banke Srbije, ciljanu stopu inflacije i ne možemo da znamo, jer je ona data u rasponu između četiri i osam odsto. Zbog toga ne možemo da znamo koja je to realna kamatna stopa za koju se smatra da je dovoljna da obezbedi poželjnu stopu inflacije i njeno smanjivanje u skladu s namerom da se ona nađe negde na nivou inflacije u evrozoni do, recimo, 2010. Ovo zato što je teško uskladiti tri stvari.
Jedno je očekivanje da se inflacija ubrzava, možda čak za jedan procentni poen, a kamatna je stopa povećana samo za 0,25 procentnih poena. Drugo je predviđanje da se tekuća inflacija približava stopi od tri odsto, a kamatna je stopa 9,75%, što znači da je realna kamatna stopa gotovo sedam odsto. Konačno, očekivana ukupna inflacija, koja se u Srbiji izražava indeksom cena na malo, jeste, po centralnoj banci, oko 7,5%. Budući da je ona za jedan procentni poen iznad one sa kojom je računalo Ministarstvo finansija, to znači da je najnovijom merom centralna banka smanjila realnu kamatnu stopu, jer se inflacija ubrzala za jedan procentni poen a nominalna je kamata porasla za 0,25 procentnih poena.
Dakle, nije baš jednostavno razumeti monetarnu politiku Narodne banke. Nešto je lakše razumeti mere racionisanja kredita. Sama objašnjenja su možda zbunjujuća, ali je jasno da centralna banka pokušava da smanji kreditnu ekspanziju komercijalnih banaka. U načelu, prudencijalne mere jesu na mestu kada je reč o nadzoru nad politikom kreditiranja komercijalnih banaka, ali je njihov cilj da poboljšaju a ne da pogoršaju ocenu rizičnosti kreditiranja. Za centralnu banku nije nevažno da li su u skladu ročnost depozita i kredita. No, ne kaže se da su banke preuzele preveliki rizik, već se nekako povezuje namena kredita s time na koji se rok uzima i nekako se zaključuje da bi komercijalne banke trebalo da izdaju više kratkoročnih a manje dugoročnih kredita.
U jednoj stvari je Narodna banka u pravu. Kada se ubrzava inflacija, svaki put iznova se otkrivaju njene čari. Malo brža inflacija, kaže se, nije loša ako održava ili ubrzava privredni rast. Naravno, to znači da održava ili ubrzava potrošnju, što brine centralnu banku. Jer već samo ubrzavanje inflacije ukazuje na to da je potrošnja veća nego ponuda robe, a održanje ili podsticanje toga stanja samo će povećati taj jaz. Narodna banka je u pravu kada upozorava da se sa tim jazom jedino povećava cena buduće stabilizacije. Pitanje je samo da li su mere koje preduzima dovoljne i adekvatne.