Četiri ozbiljne greške

U muzičkoj kolumni gospodina A. Arsenijevića (Danas, 30. marta), naslovljenoj, potkrale su se najmanje četiri seriozne greške, materijalne i suštastvene prirode.
Ne bih toliko insistirao na njima, da se i sam ne bavim, između ostalog, i tematikom savremene muzike, od bluza do fuzijskog i etno-džeza, da gospodin Arsenijević nije pomenuo gospodina Simića, te, last, but by no means the least, da i sam nisam bezobrazno beznadežni fan grupe Electric Flag. Gospodin Žikica Simić, naime, nijednu od tih grešaka ni u snu ne bi napravio, tako šta rekao ili napisao, a evo koje su, samo te četiri – neoprostive greške.
Prva, Electric Flag nije osnovao pokojni Michael Bloomfield (koji je imao, zaista, čudom, plave oči, ali ne i afro-frizuru, već, što je uobičajeno za Jevreje, što je on i bio, kovrčavu i kratku, jedino što je bio izrazito visok po merilima svoga naroda), već crnoputi pevač, kompozitor i multiinstrumentalista – Buddy Miles, najpoznatiji, ipak, kao vokalista i kao bubnjar. Druga, grupa nije osnovana ni kada su Bloomfield i Gravenites napustili pokojnog Paula Butterfielda, jer, za razliku od Bloomfielda, pevač (nikako „crne boje glasa“, on nikada nije bio cenjen kao pevač, uvek više kao kompozitor) Nick Gravenites nikada nije bio član Butterfield Blues Band. Treća, Electric Flag jesu svirali – i bluz, ali su pre svega bili orijentisani na – jazz-rock, i bili jedna od prvih američkih grupa koja je predstavila slušaocima tu fuziju, uz, dakako, Blood, Sweat & Tears, u vreme kada ju je još vodio Al Kooper, te Chicago i Flock, koji su se osnovali godinu dana kasnije (1968), te soul, upravo zbog izrazite sklonosti pomenutog Milesa ka ovom žanru, koju je on uvek ispoljavao (Band Of Gypsies, Buddy Miles Express). Četvrta, najzad, da se vratim na samog Bloomfielda: „Imao je Bloomfield i boljih i prodavanijih i poznatijih ploča od sešn albuma sa Alom Kuperom i Stivenom Stilsom…itd“. A koji su to, gospodine Arsenijeviću? Najpoznatiji mu je upravo album „Super Session“ koji pominjete. On je i najprodavaniji. Što se najboljeg tiče, opšte je mišljenje svetske kritike, i moje skromno, da je najbolje svirao na prvom albumu grupe Electric Flag – „Long Time Comin“, potom (a sam Kooper smatra da je upravo Bloomfield u životu najbolje svirao na „Super Session“, pročitajte to u njegovoj autobiografiji) – na „Super Session“, i to, da se razumemo, samo A stranu albuma svira on – čitavu drugu stranu u celini svira – Stills, te na prva dva albuma Butterfield Blues Band, s naglaskom na drugom – „East West“. No, u muzič(ars)kom pogledu, njegov kreativni zenit je album „If You Love These Blues, Play Em As You Please“, gde zaista svira, da citiram mu kolegu, Johnny Wintera – „Nothing but the blues“…
I, na koncu, da ne ispadne da samo kritikujem (ali, kao što vidite, ne bez argumenata), tekst gospodina Arsenijevića, apsolutno se slažem s njim da je na albumu „Brand New“ (negde 70-ih zaista ga je objavio, tada jugoslovenski, a ne hrvatski „Jugoton“), na kom Bloomfield (opet samo u par stvari, ne na celom albumu) svira gitaru zaista maestralno, s velikim orkestrom pokojnog džezera Woody Hermana, gitara, vrag bi ga znao zarad čega, nerazumljivo indolentno i naznalački bačena u drugi plan.