Čovek je prirodan

Aleksej Kišjuhas Pod romantizmom se najčešće podrazumeva evropski intelektualni pokret poznog osamnaestog veka, koji se javlja kao reakcija i pobuna na prosvetiteljstvo i racionalizam. Treba reći da je racionalizam čovečanstvu dao vakcine, automobile i telefone i ovim spasao, olakšao i ulepšao milione života, a romantizam nekoliko dobrih pesama i nacionalizam, ali ovo je tema za drugi put. Kako je svet postajao globalniji, predmet romantizma više nije bila nemačka šuma u koju je mladi Verter odlazio da kukumavči, već Daleki istok. Međutim, suština romantizma je ostala ista: „priroda“ je ono što je vredno, mudro i sveto, a čovek to nije, odnosno nije kada joj, tobože, beži i razumom je tumači. Temeljna greška ovakvog mitologizovanog i implicitno antropocentričkog stava jeste u tome što ljudsko biće izmešta iz prirode, kao da sam čovek takođe nije prirodno biće.
Odjeci i reagovanja ovih romantičarskih ideja i te kako su prisutni danas, sve u ljubavi sa savremenim konzumerizmom. Jer, i sama nalepnica „prirodno“ garantuje bolju prodaju – skoro kao nalepnica „posno“. Svedoci smo navale proizvoda, gedžeta i životnih stilova koji se nazivaju „prirodnim“, a što je najviše vidljivo u domenu (is)hrane. Takozvana „prirodna“ hrana se mitologizuje i, čak, zamenjuje za lekove, dok se živež nad kojim je čovek imao nekog uticaja proglašava „veštačkim“, etiketira kao nezdrav i kritikuje. Sve ovo poduzima se u skladu s romantičarskim metafizikama, ali u neskladu sa istinom i objektivnim istorijskim faktima. Jer, celokupna čovekova ishrana sastoji se od (o)davno pripitomljenih biljnih i životinjskih vrsta. Osim ekskluzive poput divljači i borovnica, čovek je već pripitomio – genetski izmenio – celokupan naš „prirodni“ jelovnik. A pošto je to u najvećem broju slučajeva učinio pre više od 10.000 godina, odnosno pre pisane istorije, slabo ko se ovoga seća. Ali, sećaju se arheološki dokazi. Istinski „prirodni“ kukuruz, predak današnjeg pripitomljenog, zvao se „teosinte“, bio je slabe kalorične vrednosti, umotan u tvrdu ljusku i imao je klip manji od čovečjeg palca. „Prirodni“ badem imao je toliko cijanida da je dvadesetak plodova bilo dovoljno da nas usmrti. Svako ko danas jede bademe zato što su „prirodni“ – i preživi – negde opako laže. Možemo danas u saksiji uzgajati „organski“ paradajz koliko hoćemo, on neće biti ništa manje ili više „prirodan“ od bilo kog drugog u ovih nekoliko milenijuma.
Istovremeno, nema ničeg naročito zdravog u ovoj „prirodnoj“ hrani. Kako inspirativno piše Stiven Pinker, i kupus, evolucijski stvor, ne želi biti pojeden ništa više no što to sami želimo. Jestive „zdrave“ biljke poseduju na desetine toksina evoluiranih u cilju odbijanja gladnih biljojeda. Biljojedi su, u evolucionom kontranapadu, razvili čulo ukusa i organe poput bubrega i jetre da ipak probave ili proguraju ove supstance. Ono što volimo u kafi zapravo su toksini koji su evoluirali da odbiju insekte i manje sisare.
Glavnina biomase na Zemlji (drveće i lišće) za ljude je nesvarljiva. Razlog zašto u svetu ima toliko korisnih i ukusnih namirnica – što je navodni argument poklonika Keve Prirode – jeste krčenje šuma i selekcija/pripitomljavanje malobrojnih jestivih sorti. Onaj „prirodni“, necivilizovani čovek iskrčio je više šume i istrebio više krupnih sisara nego današnji, još davno učinivši da planetom dominiraju trave, a ne šume. I biljni „prirodni“ svet koji u nebesa uzdižu novi romantičari odavno je čovekov obor, samo ga nije bilo potrebno ograđivati. I „organska“ rotkvica i industrijska pašteta jednako su „prirodni“ prehrambeni proizvodi samo s različitim datumom proizvodnje. Ali, jedan deo prirode, nad kojim je uticaj čoveka zaboravljen ili manje vidljiv, romantičari suprotstavljaju čoveku. Pri tom se namerno zaboravlja da je i taj čovek prirodno biće i da je u prirodi svih bića iz prirode da sebi prilagođavaju svet oko sebe.
Ovaj romantičarski mit širi se i na ostale neprehrambene čovekove artefakte i, zapravo, tiče se celokupne civilizacije. Savremeni čovek pod kravatom i sa mobilnim telefonom pogrešno se smatra otuđenim od prirode. Iz vida se uporno ispušta činjenica prema kojoj je i ljudska životinja prirodno biće i da je sve što ljudska životinja napravi jednako prirodno kao i pčelinji med. Nema ničeg neprirodnog u šimpanzi koja kanapom spaja dva štapa da bi dohvatila bananu. Nema ničeg neprirodnog da, odgovarajući na sopstvene prirodne težnje, čovek spoji par šrafova u spejs-šatlu i prošeta se po Mesecu. Boriti se protiv aspirina, aviona i interneta upravo je protivno čovekovoj prirodi, odnosno protivno čovekovom mozgu koji je evoluirao do tolike veličine. Bilo bi to kao kritikovati buvu što može toliko da skoči.