Crna magija

Borka Pavićević Priznajem da mi nije jasno kako to i zašto „patriotizam“ i odanost interesima integriteta i identiteta zemlje u stvarnosti proizvodi toliko štete. Šta se to događa da toliko zakljinjanja u teritoriju, njenu jedinstvenost i u suverenitet ne rezultira pročišćavanjem kanala za navodnjavanje, ne rezultira zaštitom reka od izlivanja otrova, a još nije formiran centralni štab za zaštitu od požara. A razmere štete znaćemo tek na proleće.
Dobro, požari svakako nisu nešto što se „događa“ samo nama, ali zar se zaista ne može učiniti ništa da ne poprime tolike razmere i da nisu kao tema dana „nešto što se događa drugima i tamo negde“. Zar odnos prema požarima neće biti i bitnom stavkom kada je o sledećim izborima reč? Zar količine te nesrećne potrovane ribe neće promeniti odnos stanovništva prema lokalnim vlastima? Dokle to može tako, da zemlja, u bukvalnom smislu zemlja, trpi i opominje, žeđa i suši se, gori i puši se, a da se politička elita bavi međusobnim interesima i, istovremeno, iracionalnim projekcijama, ako su projekcije, a svakako nisu razvojne.
„Pomahnitali ubica“ opsednut „crnom magijom“. Pa onda, na racionalni potez policije koja uspeva da savlada situaciju, te da „pomahnitalog ubicu“ privede, sledi iracionalno pumpanje i nekih uglednijih novina u prilog osvete, linča, odmazde, dalje razrade svih iracionalnih motiva. Zašto? Zašto slučaj koji je do te mere nepredvidiv i iracionalan, a na njega se delovalo racionalno, izaziva toliko iracionalnih reakcija koje otkrivaju nemoć javne interpretacije zločina? Pa, čini se zato što racionalni zločin nije našao svoju interpretaciju. I zato što se rešenje očekuje po principu deus ex machina: spas će već odnekud i od nekoga doći. U zadnji ili sudnji čas. Pa dotle dramu treba „pumpati“, umesto onoga što nam je veoma teško da izvedemo – da se suočimo sa tragedijom, ili katastrofom prirodnom, ili od ljudske ruke počinjenom, sa činjenjem i nečinjenjem.
Šta će dalje biti sa saznanjem, sa otkrićem u kakvom su stanju institucije ove države u odnosu na elementarne nepogode i katastrofe? Šta će dalje biti sa saznanjem o količini oružja kojim raspolaže „biračko telo“? Šta će dalje biti sa saznanjem o racionalnoj reakciji policije kada je u pitanju iracionalni zločin, i sa njenim iracionalnim držanjem kada su racionalni zločini i optužnice u pitanju? Kako i zašto dolazi do zamene teze?
Eto, „biračko telo“ veruje u razna čuda i u spasonosna rešenja od raznih prirodnih i neprirodnih sila, pa je začudno i to da u kraju u kojem je oduvek vladao jedan odnos prema magiji dosta specifičan, baš kao što je mit o junaštvu, recimo, razvijen u nekom drugom kraju, što je svakako i etnografsko blago, ali ne i prilika da se iracionalno objasne motivi jedne sužene svesti, sem za što bolju i uspešniju prodaju beogradskih novina, „zapanjenih“ nad događajima u sopstvnoj zemlji.
Koliko je racionalnih podataka u našoj stvarnosti koji govore o iracionalnom odnosu prema važnosti institucija? Prema Narodnoj biblioteci, recimo. Da li ona vredi manje od hramova i crkava, ili od filmskih festivala, što ne znači da i oni ne treba da postoje.
U mnogo toga se ne sumnja, i mnogo toga se ne preispituje, ali zato gotovo da nema nikoga koji ne sumnja u to šta „vlast“ kaže kolika je temperatura. Nema te sile i tog boga koji će uveriti ljude da je temperatura takva kakva jeste. Ne, ako „vlast“ kaže da je ona četrdeset, mora biti da je u stvari četrdest i tri. Zašto, kako, je li to zbog neželje za proglašenjem vanrednog stanja, ili što bi se manje radilo, nije važno, važna je iracionalna reakcija na jednu racionalnu činjenicu, već samu po sebi dovoljno ozbiljnu i dramatičnu.