Crvene linije Jugosfere

 Ovo nasuprot teško oborivoj činjenici da su za Srbiju susedi i region polazište, odnosno ishodište svih diplomatskih turneja i aktivnosti. U tom pravcu bivši šef diplomatije Svilanović poručuje da su odnosi sa regionom zapostavljeni, što nije smelo da se desi. Na sličnom fonu, kum Jugosfere, publicista Džuda, skreće pažnju beogradskim diplomatama na „crvene linije“. Oprezno, u stilu najboljih briselskih mandarina, to se moglo čuti i prilikom poslednje posete komesara Rena Beogradu. Odlazeći, prvi diplomata EU, Solana jednom je izjavio: Lakše je govoriti o strateškom partnerstvu nego o dobrosusedstvu.

Povećanim ambicijama Beograda za podnošenje kandidature za članstvo u EU do kraja ove godine trebalo bi da korespondiraju proboji u odnosima sa susedima, pre svega novim, tj. regionom. Trenutno stanje je daleko od poželjnog, više je elemenata nadmetanja nego saradnje, pogotovo na osnovnom, diplomatskom nivou. Posmatrači bi mogli da steknu utisak da je Beograd diplomatski aktivniji na pitanjima prošlosti, a pasivan na onima koja su vezana za budućnost. No, pošto spoljnu politiku formulišu i sprovode i drugi akteri, državni i nedržavni, oni prvi konkretnim dogovorima i dijalogom (ekonomija, policija, pravosuđe, infrastruktura, kultura, odbrana) čine postepene pozitivne pomake. Što se tiče nedržavnih, privredni akteri ipak odolevaju izazovima krize, a civilno društvo „čuva vatru“ regionalne saradnje i drži vrata otvorena. Izgleda da nedržavni akteri nemaju dilemu da spoljna politika počinje na granicama i da su najvažniji partneri u istoj vremenskoj zoni.

Nekoliko faktora povećava „regionalnu dinamiku“. Na širem planu, to je početak konstituisanja nove Evropske komisije pri čemu izbor novog (starog) predsednika Baroza nagoveštava kontinuitet politike proširenja. Bez obzira na potencijalne zamke institucionalnog zaokruživanja EU, indikatori postepenog izlaska iz recesije bi mogli da povećaju centrifugalne na račun aktuelno prisutnijih centripetalnih sila. Konačno, hrvatsko-slovenački proboj, koliko god uzburkao duhove u obe države, jasan je signal svim aspirantima sa Zapadnog Balkana kako se vidi način rešavanja otvorenih pitanja u regionu. Švedsko Predsedništvo ističe da je „ulazak Hrvatske u EU u interesu regiona i Unije, a da dogovor učvršćuje regionalnu stabilnost“. Vašington je dogovor ocenio kao doprinos evroatlantskim integracijama i stabilnosti jugoistočne Europe i pozitivnu poruku zemljama regije. U regionu je smanjen prostor za sujete i predrasude, potrebni su konkretni potezi i akcija, uz dobitna rešenja za sve aktere. Brisel teži izvozu rešenja, a ne uvozu problema. Lekcija iz spora Zagreba i Ljubljane je skupa, ali dragocena. Dakle, imamo šlagvort i poziv na akciju.

Ko god se upita šta bi Beograd konkretno mogao da učini, a što je propustio, dobar i obiman podsetnik može da nađe kako u Nacionalnom programu integracija tako i u odlukama Saveta EU o Evropskom partnerstvu sa Srbijom. Naravno, i u famoznom, u javnosti skromno prisutnom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Ta tri dokumenta čine osnovni trougao u kome će se kretati naše integracije i na čijoj realizaciji će se testirati i potvrđivati verodostojnost naše unutrašnje politike i reformi sa jedne, odnosno spoljne politike i diplomatije sa druge strane. Što se ovog drugog tiče pogledajmo dva primera.

Prvo, o poziciji i uticaju Beograda u regionu, ali i o pristupu regionalnoj saradnji, govori podatak da, izuzev Centra za kontrolu lakog naoružanja, nismo sedište niti jedne organizacije u široko razgranatoj mreži regionalnih oblika saradnje. Zalaganja za promenu takvog stanja sadrži pomenuti Nacionalni program integracija. Sada se otvara mogućnost da se pokuša pridobiti podrška za buduću Transportnu zajednicu, koja bi poput Energetske zajednice, trebalo da sektorski integriše ovu oblast u EU. Pregovori o ugovoru su u poodmakloj fazi, a Srbija bi, po svemu sudeći, mogla biti veoma ozbiljan kandidat za sedište Zajednice. Pogotovo što je Beograd već sada „nevidljivi“ embrion ove zajednice – Transportna opservatorija za Jugoistočnu Evropu (SEETO). Značaj Srbije kao regionalnog transportnog čvorišta je dobro poznat i često se ističe u javnosti. Dodatno, predstoje zamašni radovi i investicije na Koridoru X i VII, a Dunav od 2011. postaje poseban program i potom, od 2013. nova budžetska stavka EU. Kada se ima u vidu da se, uz energetiku i slobodnu trgovinu, radi o oblastima sektorske integracije koje su prioritetne za Brisel, eto prostora za široko diplomatsko i spoljnopolitičko angažovanje i pridobijanje podrške za sedište, politički i ekonomski, veoma korisnog vida regionalne saradnje.

Drugo, ovih dana se čula vest da Švedska planira da u decembru održi skup čelnika EU sa visokim predstavnicima država iz našeg regiona. Ta vest ima i svoju regionalnu predigru. Pomenuti „čuvari vatre“ iz nevladinog sektora u regionu (Igmanska inicijativa) su o tome obavešteni od strane ministra Bilta još početkom juna meseca, pre nego što je Stokholm preuzeo predsedavanje. Paralelno, ministar je pozdravio zamisao da se prethodno održi regionalni samit (BiH, Crna Gora, Hrvatska, Srbija), na kome bi se razgovaralo o ubrzanju rešavanja otvorenih pitanja u regionu, uz adekvatno prisustvo Predsedavajućeg EU. Za Srbiju bi bilo višestruko korisno da bude domaćin ovog skupa, da iz regionalno pasivne uloge, pogotovo prema novim susedima, pređe u aktivnu poziciju.

Autor je predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji