Crveni konac i majčina suknja

Aleksej Kišjuhas Još od ranog kamenog doba ljudi praktikuju magiju ili vračanje. To čine i danas. Ovo možda govori pohvalno o magiji, ali ne govori pohvalno o ljudima. Lovci-skupljači iz praistorije zidovima pećina su na magijski iscrtavali i gađali slike životinja pre polaska u lov. Mi „civilizovani“ danas u novčanicima nosimo fotografije voljenih osoba, ili ih gužvamo kada se na njih naljutimo. Ništa čudno jer – dok se u patikama na nogama i mobilnim telefonom u ruci šetamo asfaltom milionskog grada – u lobanjama i dalje nosimo mozak iz kamenog doba. Rečima Ričarda Dokinsa, jedino nejasno ostaje zašto ljudi koji tvrde da poseduju izvesne natprirodne moći umesto dobitka premije na lutriji i/ili osvajanja Nobelove nagrade za otkriće sila nepoznatih fizici – svoj talenat troše na televizijske emisije i u(ne)ređivanje tuđih ljubavnih trouglova.
Tema vračanja dogodila se javnosti u pokušaju traženja odgovora na masovno ubistvo koje je u Jabukovcu pored Negotina učinio Nikola Radosavljević. Nesumnjivo, uzrok ovakvog ponašanja jesu oboljenja poput paranoje. Međutim, ispod ovog vrha ledenog brega (koji je iz mutne vode isplivao zbog samo sebi svojstvenih načina) valja se snažno verovanje u vradžbine i praktikovanje istih. U negotinskom kraju, ali i šire – i dublje. Sve ovo niti je naivno, niti još jedan folklorni kuriozitet i razlog da se urbani komentatori osete nadmeno. Izuzimajući masakr Radosavljevića, neophodno je postaviti pitanja o teškim posledicama koje vračarske prakse realno a pritajeno donose. I pitanja o tome zašto se one tolerišu.
Naime, koliko kostobolja, impotencija ili kancera nije izlečeno ugljenom, belim lukom ili zelenim čajem? A mogle su biti, da se nije zamajavalo i trošilo vreme i novac. Koliko je ljudi sopstveni (samo)ubilački nagon tumačilo kao vradžbinu i zbog toga odbijalo psihijatrijsko lečenje? Koliko ljudi je sopstvenu decu narkomane „lečilo“ odlascima kod vračare? Koliko ljudi je, umesto da realno popravlja svoje obrazovno, poslovno, alkoholičarsko stanje, samo nosilo crveni konac umesto toga? Koliko muškaraca je fizički nasrtalo na žene jer im, navodno, „vračaju“? Ako nama „urbanima“ ove prakse deluju odviše marginalno, strano, underground i po budžacima manje razvijenih srbijanskih opština – potrebno je samo dohvatiti daljinski upravljač. Ista ta vračanja vrište i pršte sa TV ekrana i/ili su upakovana u savremene celofane „alternativnih“ preparata za sve i svašta.
Žargon je danas drugačiji, moderniji, pa se natprirodne čini nazivaju terminima ukradenim iz fizike – silom, energijom – ali princip i suština ostaju. Ili se poziva na drevnu Kinu i Indiju pošto bi one lokalne magije gradsko stanovništvo snobovski odbacilo. Predviđa se budućnost, nude (iz)lečenja, daju terapije, skidaju se čini kao najgledaniji kontakt-
-program lokalne televizije svakog većeg grada u Srbiji. Većina korisnika tih prevarantskih usluga ima konkretni problem, i ovaj lopovluk opasno košta novca, vremena i interesa za realno rešavanje tih problema. Sve ove aktivnosti su sa dobrim razlogom krivična dela, ali se na njih redovno žmuri.
Uzrok verovanja i tolerancije prema magiji i vračanju jeste verovanje u natprirodno. Natprirodno je (od)uvek privlačno i seksi ponajpre kada drugog objašnjenja nema, ili kada smo lenji da ga potražimo. Ali, ironično, upravo su prirodna objašnjenja kosmosa, razboljevanja, ljudskog ponašanja i karaktera daleko fascinantnija od primitivnih natprirodnih priča poput onih o ugljenu, pilećim crevima, te položaju planeta pri rođenju ili prekidu toka „vitalne energije“ kao uzročnicima nekog fenomena.
Onim retkim kritizerima modernih magijskih praksi spočitava se da ne razumeju kako je običnim ljudima potrebno jedno magijsko i natprirodno verovanje. Ovo je grozna i elitistička teza. Time se zapravo egocentrično govori da smo mi, urbani i univerzitetski obrazovani „naravno“ dovoljno inteligentni da nam nisu potrebne magije i sujeverja ali da, eto, sav taj seoski priučeni polusvet ne može bez vradžbina. Ništa nije dalje od istine. Upravo su fakultetski obrazovani ljudi najveći korisnici „alternativne medicine“ (koja nije ništa drugo do magijsko-religijska praksa), a preko burme i fotografije porodice na svojim hipermodernim radnim stolovima ostvaruju magijski kontakt sa voljenima na isti način kako to lovci-skupljači rade talismanima. Svaki čovek jednako je (ne)sposoban da se oslobodi natprirodnih uverenja i da prirodu i sebe sagleda realno. Sa dovoljno reči podrške i ohrabrenja i pre svega sa dovoljno istinitih informacija o tome kako svet zaista funkcioniše – mnogi ljudi napuštaju natprirodna tumačenja i prakse, i vode i te kako ispunjene živote.