Da kuća ne ostane na mrzanu

Slobodan Gavrilović Još od raspisivanja prvih klasičnih višepartijskih izbora u Srbiji, 1883, većini srpskih partija vlast je bila preča od naroda i države. Te godine poslanici jedne stranke su, samo da bi ostali na vlasti, za tri dana potpisali pristupnice i prihvatili programe dve različite partije koje su jedna u drugoj gledale ne samo ljute suparnike, već i smrtne neprijatelje u borbi za svaki mandat u srpskoj Skupštini. Tako je već na početku višestranačkog života u Srbiji izreka „Dva Srbina – tri partije“ više predstavljala informaciju nego dosetku. I već od tada se smatralo da je u predizbornim kampanjama sve dozvoljeno: da se bez ikakvih posledica može jedno raditi, a drugo govoriti, da se istina može tražiti u crkvi, a ni slučajno u politici, da prevrtljivost može predstavljati snalažljivost, nemoral nestašluk, a skromnost zaostalost i zatucanost.
Zbog toga se ovde dolazak na vlast smatra ciljem svih ciljeva, neuporedivo važnijim od ostvarenja programskih obećanja na kojima je vlast osvojena. I zato se ovde marketinška predizborna kampanja smatra mnogo važnijom od svega onoga što su stranke pre toga zborile i tvorile, obavljanje državnih poslova se naziva vladanjem, a čak i tehničko osoblje u državnim organima se krsti vlašću.
Vlast je, od kada postoji, rasadnik i zaštitnik najlošijih osobina, pa i našeg karaktera. Naš politički čovek je u njih toliko ogrezao, ta pojava toliko je masovna, a naša inteligencija, kao savest naroda, toliko oportunistička da nam je na najveće naše mane morao skrenuti pažnju jedan stranac. Učinio je to Švajcarac dr Arčibald Rajs još 1928, rekao nam je da „često odlažemo za sutra, čak i za prekosutra, ono što bismo mogli da uradimo danas“ i da smo mnogo „ličnih i, još gore, gubitaka po zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja!“. Da je iz nas iščezla zahvalnost, jedna od naših starih vrlina koja se danas „sklonila među sirotinju“. Da naše „otmeno društvo“ ne dozvoljava nijednom svom članu da se izdigne iznad proseka, da svim sredstvima nastoji da prepreči put onome ko se osmeli i poželi da istupi iz njegovih redova, da stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji i da nam i zbog toga najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju mediokriteti. Da nam je inteligencija ljubomorna, ali i začuđujuće površna, da vidi samo spoljni sjaj, a sadržajem se ne bavi, da je „podmitljiva, i to od najsitnijeg činovnika, sa ili bez diplome do ministra“. Da poslovni ljudi, strani industrijalci i posrednici koji dolaze u ovu zemlju da bi uspostavili poslovne veze i ulagali kapital u ovdašnja preduzeća to znaju i, ako žele da nešto urade, prinuđeni su da daju mito, a to se uvek prihvata.
Od Rajsovog obraćanja Srbima prošlo je više od 78 godina. Toliko je proteklo vremena i otkako nijedan Srbin nije uspeo ni na približno uverljiv i brižan način da progovori o „gordom posrtanju“ sopstvenog naroda i njegove intelektualne i političke elite. Ta činjenica sama po sebi govori veoma mnogo, a ponajviše da njegovi predvodnici još nisu smogli snage za dubinski pogled iznutra. A posledice su više nego vidljive: i posle svih prevrata i promena iluzije su nam draže od istine, a evropska orijentacija Srbije, proklamovana pre 200 godina, još uvek vodi mrtvu trku s našim predrasudama o sebi i drugima.
Srbija je danas, u najkraćem, zemlja izgubljenih prilika. Njena velika energija s početka 20. veka rasplinula se u nerealnom projektu Jugoslavije, u čije su temelje drugi ugrađivali samo interese, a mi i ogromne ljudske i materijalne žrtve. Društvena energija stvorena za 35 godina jugoslovenskog komunističkog eksperimenta, kada je Srbija, pored ostalog, morala da bude manja nego što je bila da bi se drugi osećali ravnopravnim, uludo je potrošena.
I posle rušenja Berlinskog zida umesto za sopstvenu modernizaciju i evropeizaciju srpski populizam ju je (zlo)upotrebio za avanturistički pokušaj preoblikovanja jugoslovenskog konfederalističkog sistema koji je najviše pogađao Srbe i Srbiju. A kada se to pokazalo neizvodljivim, srpski populizam je pokušao da zaštiti elementarne interese Srba izvan Srbije, ali je to činio tako nespretno i anahrono da je više koristio ekstremistima u Hrvatskoj i BIH nego što je pomagao svojim zbilja ugroženim prekodrinskim sunarodnicima.
Ključna dilema izbora 2007. svodi se na to: mogu li birači naterati naše proevropske političare da više nijedan dan ne mogu vladati jedni bez drugih, a kamoli jedni protiv drugih? I da više nijedan dan ne kradu Bogu dane. Od te odluke zavisi ne samo neposredna, već i bilo kakva skora prosperitetna budućnost Srbije.
Vreme je da, konačno, utemeljimo svoju državu kao demokratsku i slobodnu. To je uslov razvoja i sigurnosti. Vreme je da ovog puta ne izgubimo priliku. Vreme je za novi početak. On, doduše, treba da se uspostavi na razvalinama jedne ideologije i na njoj zasnovane nedovršene države. Laž, pljačka i zločin – sinonimi naše nedavne prošlosti – moraju ustupiti mesto novim vrednostima: istini, poštenju i saradnji.
Utemeljimo državu na sili prava, novom ustavu, demokratskim institucijama i njihovim jasnim nadležnostima i odgovornostima, na slobodama njenih građana i zaštiti njihovih prava i iskonskoj potrebi da tragaju za svojom srećom.
Nova znanja, tehnologije, informaciona revolucija i u našoj državi mogući su ako obrazovanje i kultura postanu naša prednost, uz sva bogatstva, prirodna i društvena, kojima raspolažemo.
Zbog toga ovi izbori nisu samo nadmetanje partija za glasove. Na ovim izborima se opredeljujemo za vrednosti buduće Srbije. U septembru 2000. glasali smo protiv jednog nedemokratskog režima, a 21. januara 2007. imamo šansu da biramo kuda i s kim dalje. Oslobodili smo se od nedemokratskog režima voljom građana, budimo slobodni da se opredelimo za. Za Srbiju koja se integriše, modernizuje, ekonomski uzdiže, politički stabilizuje, vrednosno usmerava ka boljem, kvalitetnijem, sadržajnijem i normalnijem životu.