Tamara Milenković Kerković: Foto privatna arhivaIako ne postoji potpuna paralela u situaciono-kontekstualnom, programskom i personalnom smislu, određena strukturna analogija jeste evidentna – Boško Obradović se može uporediti sa Vojislavom Koštunicom, i zato jeste najbolji predsednički kandidat kojeg Srbija ima.
Situaciono-kontekstualni aspekt pred izbore 2000. godine ukazuje da se Srbija nalazila u stanju nacionalnog, ekonomskog, socijalnog i kulturnog sloma.
Tada je izlaz potražen u novoj platformi za izlazak iz krize kroz pristupanje Evropskoj uniji.
Danas, punih 20 godina nakon „ulaženja“ Srbije u EU, nakon odvajanja Crne Gore iz zajednice sa Srbijom, nakon nelegalnog proglašenja nezavisnosti Kosova, koje su podržale najmoćnije sile EU, a zatim i nakon sticanja statusa kandidata za ulazak u EU – Srbija je autoritarna država sa zarobljenim institucijama, siromašna, kulturno devastirana i nacionalno ponižena.
A to je čudan ishod, pođemo li od činjenice da je EU sve vreme imala kontrolu nad političkim procesima u Srbiji od 2000. godine do danas, zar ne?
Koštunica je pobedio na platformi nade u Zapad.
Građani Srbije danas tu nadu nemaju, prepušteni jednom kleptokratskom režimu i njegovom kartelu na milost i nemilost.
Danas čak i tzv. „proevropske“ stranke nastupaju sve češće sa anti-EU raspoloženjem, koje ide od evrorealizma do otvorenog evroskepticizma, odričući se svoje odgovornosti za trenutno stanje.
Bošku Obradoviću je danas neuporedivo teže nego što je to tada bilo Koštunici: Boško Obradović nema ni finansijsku ni medijsku podršku Zapada, niti bilo koga drugog, dok su partneri iz opozicije puni resantimana prema Obradoviću, i kratkovido gledaju da na svaki način umanje njegov dokazani politički potencijal.
S druge strane, sami građani Srbije su upravo zbog katastrofalnog vladanja u poslednjih trideset godina izgubili poverenje i u politiku i u političare.
I upravo na ovom mestu dolazimo do prednosti Boška Obradovića nad ostalim predsedničkim kandidatima.
Dveri nisu nikada bile na vlasti i ne snose odgovornost kako za katastrofu 90-ih, tako ni za nastavak te katastrofe „drugim sredstvima“ od 2000. do 2021. godine.
Koštunica takođe nije bio na vlasti, i bio je prepoznat kao nov, iako i dugo i kvalitetno prisutan u javnosti kao politički akter.
Drugim rečima moralni monopol Koštunice poseduje i Obradović, i od svih, jedino on na čitavoj srpskoj opozicionoj sceni. Sve to Boško Obradović poseduje, ali i uz energiju svojstvenu samo njemu, a koja uvek galvanizuje političko polje.
Pored toga, i idejno-vrednosna legitimaciona formula Vojislava Koštunice vrlo je bliska Obradovićevoj, iako nije identična.
S jedne strane ona je nacionalno-konzervativna, ona je za očuvanje suverenosti Srbije i srpskog naroda u celini, kao i Srpske pravoslavne crkve.
S druge, to su demokratske vrednosti, građanske slobode i prava koja njihove političke agende takođe spajaju.
Uz zalaganje za vojnu neutralnost i borbu za očuvanje KiM u sastavu Srbije, to već jeste vrlo slična pobednička platforma.
Ono što je različito, jeste da Dveri ipak deluju u postmodernom kontekstu, da ga prepoznaju, i imaju angažovaniji socijalni stav zasnovan na ekonomskom patriotizmu, porodičnoj politici, većem urbanom aktivizmu i lokalnoj demokratiji, koji uz ekološki patriotizam kao dela programske agende Dveri čini od Boška Obradovića zastupnika javnog interesa građana Srbije, možda i u većoj meri nego što je to Koštunica bio uoči 5. oktobra.
Dveri se zalažu za lustraciju.
To Boška i Koštunicu razlikuje, takođe.
Najveći problemi Boška Obradovića i Dveri jesu proizvodnja permanentne stigme u javnosti, kako režimskoj tako i „nezavisnoj“ kao i odsustvo „naklonosti“ medija kako režimskih tako i „nezavisnih“.
Koštunica je preko noći postao miljenik medija, dok Boško svakodnevno trpi besprizorne napade i prinuđen je da dokazuje očigledno.
A očigledno jeste da je predsednik Dveri stvaran, da nikad nije izdao zemlju, nikad pljačkao narod, nikad posedovao medije, nikad bio Vučićev ministar.
Učestvovao je na svim demonstracijama protiv režima Aleksandra Vučića.
Mnoge predvodio i lično organizovao sa saborcima.
Osnivač je Saveza za Srbiju, gde je pokazao i sebe lično i Dveri, kao lidera i organizaciju koji poturaju glavu tamo gde niko drugi nije smeo, i kako rade i kako se bore za opštu stvar.
Dveri nisu krive za raspad tog Saveza, niti su krive što nije bilo zajedničke platforme za pregovore o izborima sa EU, niti su krive što danas nema jedne opozicione kolone.
To odlično znaju svi. To pitanje Srbija mora danas da adresira drugim opozicionim strankama i liderima koji su razbile to jedinstvo.
Iz kog razloga, to je za nas još uvek tajna.
Boško Obradović je jedini lider srpske opozicije koji je bio pozvan da učestvuje u dijalogu o izbornim uslovima i sa vlašću i sa evroparlamentarcima, delegacija Dveri je jedini politička delegacija koja je na poslednjoj rundi dijaloga o izbornim uslovima bila pozvana da i posebno razgovara sa predstavnicima Evropskog parlamenta, i svuda su dali svoj maksimalan doprinos.
U Srbiji je danas na delu pokušaj da se diskurzivno proizvede polarizovani hegemonijski narativ: s jedne strane (pseudo) nacionalni režim, s druge strane (pseudo) građansko-demokratske stranke i anarho-liberalni komesari.
Čini se da su ova dva prividno jedino moguća pola, prividno u neprestanom obračunu, zapravo kreirana „dubokim“ Sporazumom o uzajamnom napadanju između vladajućeg i bivšeg režima.
Kao i mnoge druge kreirane podele i ovo je lažna podela koja upravo jeste osnov za beskonačno trajanje naše društvene krize.
Iz ove lažne dileme Dveri nude izlaz, a on je: I nacija i demokratija!
Vara se režim da će autoritarnošću i lažnim patriotizmom moći dalje da vlada.
Ali se vara i te kako, i tzv. „proevropska“ opozicija koja želi da ukine sam pojam „srpskog“ (Lutovcu nije odgovarao čak ni pojam „srpska opozicija“ ne tako davno!).
Ona koja ćuti o Kosovu i Metohiji. Koja ćuti o Inckovom zakonu i tekućem ukidanju Republike Srpske, ali glasno govori o Srbima kao genocidnom narodu.
Srbiji je potreban nam Treći put, dijalektičko jedinstvo nacionalnog i demokratskog.
Zato, Boško Obradović neće prestati da se bori za Srbiju i Srbe, kako u etno-kulturološkom, tako i u građansko-političkom smislu.
Boško, svojom harizmom i energijom, predstavlja tačku sinteze autentično nacionalnog i autentično demokratskog.
Oba ova pola su Srbiji potrebna. Srbija ne može i ne treba da bude anarho-liberalni raj, ali ni autoritarna zarobljena država.
Boško Obradović ima kapacitet, volju, i ono što Srbiji najviše trenutno nedostaje na političkoj sceni – on poseduje hrabrost da povede Srbiju u tom smeru, ka očuvanju države i naroda, ka razvoju političkog i ekonomskog sistema i ponovo osvojenoj slobodi.
I da – Boško Obradović sme sve da vas pogleda u oči.
Autorka je potpredsednica Srpskog pokreta Dveri
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
