Da mrtvi ne utihnu podržimo REKOM

Vaš predlog za spot u kojem pas donosi starici ruku leša njene ćerke i govori ljudskim glasom mislim da je vrlo dobar, iako malo naivan. Hteli ste da to bude ironija. Nije, to je spot koji bi sasvim izvesno radio kod publike, nije ga lako skrajnuti, prenebregnuti, prećutati. Mnogi drugi, ‘meki’ spotovi, pate upravo od tog nedostatka. Uostalom, Vi ste pomenuli gavrana i ruku iz pesme ‘Smrt majke Jugovića’. Ostalo mi je nejasno smatrate li da je ta maštovita horor scena dobra ili loša ‘umetnost’. Meni se čini da to dobro radi već više stotina godina, ne bih se usudio da osporavam tu pesmu ili tu scenu iz nje. Vi ste očito hrabriji od mene kad je o tome reč.

Međutim, tim pokušajem ironije kojom hoćete da obuhvatite i aktuelne spotove koji promovišu Inicijativu za REKOM, sugerišete stav da ljudi inače smeju da uživaju u hororu, da je u redu da dnevno na vestima gledaju kasapnicu rata i terora, ali to nikako ne bi trebalo mešati sa temama kojima smo dužni pijetet, kao što su žrtve rata. Otkuda Vam takav stav – nije jasno. Pominjete ‘umetnički dojam’. Nemam pojma šta Vam je to.

Ne znam kako gledate na antologijski film Alena Renea ‘Noć i magla’ u kojem, uz brojne prikaze grotesknih leševa u koncentracionim logorima, još i buldožeri guraju stotine tela žrtava Holokausta u kolektivne grobnice. Jezivo, naravno, ali istinito, delotvorno i vrlo jako.

Četvrtina filma koji sam pre tri godine napravio, ‘Škorpioni, spomenar’, prikazuje autentični snimak streljanja pred kamerom. A rečima opisuje i zločine gore od toga. Nemam razloga da se žalim na recepciju tog filma u svetu, bila je više nego pozitivna. A jeste to horor, nema sumnje, priznajem, ali ne kajem se.

Da ne pominjem kadar iz Bunjuelovog kultnog filma ‘Andaluzijski pas’ u kojem brijač raseca živo oko u krupnom planu. Ne znam volite li Hičkokov ‘Psiho’ ili ‘Kad jaganjci utihnu’, ali većina ozbiljnih ljudi koje poznajem smatra da su to vredni i uspeli filmovi, a valjda spadaju i u te ‘umetničke’, Vi ćete bolje znati.

Iako me niste prozvali lično, javljam se kao prirodni osumnjičeni za ovo, prema Vašoj oceni, nepočinstvo. Naime, mislim da sam najodgovorniji za nastanak i emitovanje tih spotova koji Vam smetaju. Lično sam ih, u svojstvu koordinatora medijske kampanje Koalicije za REKOM, dogovorio sa autorom (priznatim najboljim majstorom ovog stila u regionu, potvrđenog uspešnim radom na spotovima u svetskom središtu kinematografije), proizveo sam ih u svojstvu izvršnog producenta, odobrio gotov proizvod, organizovao testiranje na uzorcima publike iz čitavog regiona i koordiniram prikazivanje u svim krajevima bivše nam države. Pri tome sam, mada to ovde nije važno, na osnovu profesionalnih veza i oslanjajući se na podršku ovoj humanitarnoj inicijativi, proizveo te spotove za neverovatno mali novac (četiri spota na devet jezika i osam džinglova za ukupno 1.720.005,00 dinara). Napravljeno u obrascu uobičajene profesionalne proizvodnje kod nas to bi koštalo više od četiri puta toliko. Za utehu Vam, novca ima vrlo malo, a emitovanje je, kao uvek, mnogo skuplje od proizvodnje, te će se ovi spotovi videti prilično malo u regionu. Upravo zbog toga bitno je da budu nezaboravni.

Molim Vas da ovaj odgovor shvatite kao dokaz uvažavanja Vašeg teksta i Vas lično. Vama rado odgovaram, a na petparačke paškvile u ratoljubivim tabloidima, čija zlonamernost i podmetanja štete svim ovdašnjim građanima – ne osvrćem se. S obzirom na neverovatnu primitivnost i naivnost ovih novinskih relikata Miloševićeve ere, izdanaka gebelsovske rubrike ‘Odjeci i reagovanja’ lista ‘Politika’ iz vremena naci(onali)stičkog ‘preporoda’, sporenje sa njima, čak i pred sudom, prljanje je ruku, samoponižavajuća je. Sa Vama je, međutim, privilegija i zadovoljstvo razgovarati.

Elem, Vaš argument koji mi se čini ključnim: „Spotovi bi trebalo da budu – reklama za kampanju vraćanja dostojanstva čoveku i njegovoj ljudskoj žrtvi“ – ne izgleda mi savršen. Vi koji ste filozofski obrazovani, možda možete sa više osnova da ocenite valjanost nekog argumenta, ali eto, meni se taj Vaš čini nedostatnim. Naime, ti spotovi uopšte ne treba da budu reklama bilo koje vrste. Ne prodajemo mi robu, nismo izborna kampanja, ne reklamiramo ni Inicijativu za REKOM, ni dostojanstvo žrtve, ni svoje angažovanje. Naprotiv, hoćemo da suočimo ljude sa teškim zločinom i da ih navedemo da nam, tako uznemireni, daju podršku svojim potpisom, a ne da ih zabavimo, pomazimo, pohvalimo, ubedimo u svoj stav. Kad smo se predstavljali javnosti, pre godinu dana, imali smo spot upravo te vrste, reklamni. Sada mnogi znaju ko smo i šta radimo, tako nešto nije nam više potrebno. Nije nam potrebno da misle da smo važni, lepi, pametni, prijatni. Potrebno je da podrže osnivanje REKOM-a, da daju potpis. Naši spotovi to, prema temeljnom stručnom istraživanju na kojem zasnivamo svoju medijsku akciju – upravo postižu. Ljudi se stresu, ali kad prođu pored nekog od naših štandova za potpisivanje, verovatno pomisle: ‘To su oni što emituju onaj grozan spot za ovako plemenitu stvar’, prepoznaju nas i potpišu.

„…Mnogima /su ti spotovi/ groteskni na način bau-bau horora ‘z’ produkcije…“ Da, jesu. A i ratovi su takvi. Prošao sam ih nekoliko, znam o čemu Vam govorim, verujte. Takve su i velike katastrofe. I teške saobraćajne ili industrijske nesreće. Kad se javi potreba da se o takvim stvarima nešto kaže i pokaže, oglašavaju se dve jasno različite škole mišljenja. Kad sam, davno, živeo u Londonu, bio sam svedok jednog od sporova ta dva pristupa. Reč je bila o kampanji protiv vožnje pod dejstvom alkohola. Jedan nežan, elegantan, ljubak spot, praćen umirujućom muzikom, prenosio je poruku „Think before you drink before you drive! (Razmisli pre nego što piješ pre nego što voziš!)“. Dosetljivo, lepo, pametno, zvuči misaono i poetično, zar ne? Drugi pristup iznedrio je spot koji prikazuje razlupane automobile i raskomadane ljude sa porukom „Only You may prevent this to happen to You. (Samo Vi možete sprečiti da Vam se ovo dogodi.)“ Grozno, šokantno, niko to nije hteo da gleda, ali nisu mogli da izbegnu da vide spot, jer je emitovan na javnom servisu. Bilo je i protesta. Čak povika da je to zloupotreba novca poreskih obveznika. Sad, rekao bih da bi Vama očigledno više odgovarala prva zamisao. I ja uvek biram da gledam tako nešto, ne ljubim grozote. Međutim, mereno je i objavljeno da je drugi spot imao višestruko veći i bolji učinak: pamtili su ga, činio je da zadrhte, a izazivao je i trajniju jaku emociju, ne puki strah. Nisam mogao da odolim da ovaj meni omiljeni primer koji često koristim u predavanjima – reciklujem i ovom pismu.

Možda će da Vam se učini bizarnim, no uvek me raduje kad nas neko napadne, jer to doprinosi našoj prepoznatljivosti u javnosti, radi kao besplatna reklama. Naravno, sve dok neko ne formuliše neku kritiku na koju je teško odgovoriti uspešno. No, to nam se tokom tri godine rada još nije dogodilo.

Zahvaljujem Vam na prilici koju ste mi pružili, da pomenem ponešto što mi obično nije omogućeno da iskažem, a nadam se da nije od štete da se čuje.