Dasa

Kada je nakon čuvene Osme sednice CK Srbije bilo jasno da je Milošević pobedio i definitivno postao odlučujući politički faktor u Srbiji, došlo je do kadrovskih promena u svim važnim državnim institucijama, pa i u Službi državne bezbednosti.
Dotadašnje političke kadrove Janaćkovića i Lekovića (načelnika Službe i načelnika Beogradske uprave) koji su pre svega bili ljudi od poverenja Miloševića i tadašnjeg gradskog sekretara SK Smiljkovića i nisu se baš proslavili na ovim funkcijama, zamenio je mlad i perspektivan kadar iz Službe Jovica Stanišić.
Pošto je nakon nekoliko godina u Beogradskoj upravi Jovica već početkom osamdesetih prešao u Centralu, svi mi koji smo u Službi počeli da radimo nakon toga nismo bili u prilici ni da ga vidimo, a kamoli upoznamo. Zato su nama pripravnicima bile dragocene priče starijih kolega koji su Jovicu ne samo poznavali već sa njim i nekoliko godina zajedno radili. Kakav je Jovica, na kojim poslovima je radio, kakav je operativac bio, kakav je čovek i slično, bila su pitanja kojima smo zasipali Ljubu, Bakija i Mijatovića i sve ostale koji su mogli nešto da nam kažu o njemu. Otvorenih usta i očiju slušali smo njihove priče o tome kako je Jovica nedavno bio kod Slobe i kako mu je ovaj rekao da od DB-a napravi najjaču službu na Balkanu. Posle raznih idiota i budala koje su i Jovici radile o glavi i koje su nam godinama unazad šefovale, kao opijeni slušali smo ove priče o najavljenoj profesionalizaciji Službe, njenom osavremenjavanju i tehničkom opremanju. O Jovici nam je najviše pričao Mijatović, jer je sa njim zajedno radio u Ruskoj grupi, ali je našu pažnju posle svih priča jednog dana zaokupilo saznanje da su Baki i Jovica „klasići“, odnosno da su zajedno počeli da rade u Službi istog dana krajem 1975. godine.
Saznavši ovu dragocenu činjenicu navaljivali smo na Bakija da nam priča o njihovim prvim danima u Službi, o radu u Pratećem odeljenju ili bilo šta o tim vremenima, ali se Baki sve nećkao i izvrdavao govoreći da tu nema baš bog zna šta da se priča.
Ma šta imam da vam pričam – Jovica je, bre, DASA i tačka – bilo je sve što smo od njega mogli da čujemo. Sva naša pitanja: Kako dasa? Zašto dasa? O čemu se radi? ostajala su bez odgovora ili imala odgovor koji nas je još više iritirao i intrigirao – Pa, lepo, dasa!
Sve dok jednog dana Ljuba nije naterao Bakija da nam ispriča ovu priču o sistematskom pregledu. Pošto je Baki ponovo hteo da izvrda, a mi bili uporni da saznamo kako je to i zašto Jovica dasa, on je ipak popustio.
Pa, ništa, zajedno smo konkurisali, pa smo zajedno radili one testove i zajedno išli na sistematski pregled u Dom zdravlja u Durmitorskoj i tako… a ja sam se za baksuz baš dan pre toga tako ušikao da sam jedva ustao i stigao na sistematski. I sve je bilo u redu dok nam nisu rekli da moramo da damo mokraću na pregled. Ne znam da li smo krv već davali ili je trebalo da to uradimo nekom drugom prilikom, ali znam da sam se čuvši ovo za mokraću odmah istreznio. Jebem te, budalo, mislio sam se u sebi, ko će da te primi u Službu kad vidi da imaš pet promila alkohola ne u krvi, već u mokraći i to u devet ujutro i panično razmišljao šta da radim i kako da se izvučem. I onda sam spazio tog dečka. Naravno da mi je bio nekako poznat, jer smo se viđali po tim razgovorima i pregledima, pa sam shvatio da je i on na sistematskom, zato sam bez razmišljanja prišao i objasnio mu o čemu se radi i pitao ga onako drugarski da li bi on možda šorao malo i za mene, jer to ionako nije važno… i on je rekao da hoće i da nema problema… bio je dasa, kažem vam!
PS: Baki je, naravno, insistirao da ovu priču nipošto ne uvrstim u knjigu, ali nije bilo šanse da mu izađem u susret. Meni je, naime, ova priča toliko jednostavna, obična i iznad svega ljudska i normalna da sam prosto morao da vam je ispričam. A, Baki i Jovica će mi oprostiti, jer i ja bih njima! Pa svi smo mi „veseli udbaši“.