Digitalni udžbenici ili opsena?

To je u javnosti predstavljeno kao uvođenje digitalnih udžbenika. Zakon po tom pitanju nije eksplicitan, čak i zabranjuje nastavnicima da od učenika zahtevaju da kupuju ta „dodatna sredstva“. Opet, u Zakonu se ona označavaju kao dodatak udžbeniku. Tumačenja su, dakle, fleksibilna. Bilo kako, svim izdavačima udžbenika i sredstava za nastavu otvorena su vrata da ponude svoje digitalne i štampane udžbenike ili dodatna medijska sredstva za upotrebu u nastavi učenju. Procedura odobravanja je skraćena. Prema Zakonu ministar prosvete daje konačnu ocenu na osnovu mišljenja stručne komisije. Prethodno mišljenje daju zavodi za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i reklo bi se da će svi stručni kriterijumi biti nekako zastupljeni.

Ostaju krucijalna pitanja, kome su namenjeni takozvani „digitalni udžbenici“ ili „dodatna nastavna sredstva“. Učenicima ili nastavnicima? Po kojim standardima kvaliteta i za koje svrhe. Kao ilustracija nastavnikovog izlaganja, kao pomagalo za učenika, kao izvor znanja umesto knjige i/ili… To nije nigde definisano.

Potreba digitalnog opismenjavanja i digitalizacije obrazovanja kad god je to moguće, nisu sporni. Sporna su pitanja koja ostaju bez odgovora svaki put kad na velika zvona najavljujemo neku novinu ili reformu. Paralelno čujemo iz najviših političkih krugova da nam je digitalizacija obrazovanja neophodna. Da mlade treba pripremiti za život tako da sutra mogu promeniti i deset zanimanja. Normalan zaključak jeste kvalitetno opšte obrazovanje, digitalna pismenost, strani jezici. S druge strane, uvodimo dualno obrazovanje kroz koje mlade pripremamo za krojače, varioce, bravare… Oni nisu izabrani za budućnost. Ko ima pravo da donosi takve odluke i na taj način upravlja životima dece? Opet donosioci odluka, ali ovog puta motivisani trenutnim interesima.

Kakvo nam obrazovanje zaista treba, pitanje je na koje izgleda nikako da nađemo valjan odgovor. Reforme su zato tako česte i nikad dovedene do kraja. Ugledanjem na uspešne obrazovne sisteme, merene međunarodnim testiranjem i rangiranjem, prenebregavamo bitnu činjenicu. Najbolja mera vrednosti jednog obrazovnog sistema jeste njegov doprinos nacionalnom razvoju. To je i mera njegovog ugleda na internacionalnom nivou. Stalni osećaj zaostajanja za drugima, bez obzira gde nam je start, goni često na neuspešnu trku. Euforija uvođenja digitalnih udžbenika, sad ili nikad, aktuelna je, makar zauvek ostali u srednjem veku digitalne tehnologije. Surfovanje po internetu, „guglanje“ više ili manje ciljano, četovanje, najrasprostranjenije su forme njenog korišćenja. Istraživanja upotrebe pokazuju da masovnost digitalne komunikacije nema pretpostavljene obrazovne i razvojne efekte. To što su škole opremljene računarima, pametnim tablama, tabletima, što svako dete u džepu ima mobilni telefon, daleko je od valjanih obrazovnih efekata. Depersonalizacija komunikacije i površnost, skoro da su opipljivi.

Digitalno okruženje mladih danas, budući veoma šaroliko, agresivno i neuređeno često stvara iluziju znanja zbog lakog operisanja određenim informacijama. Mladi ovog vremena su svakako „tehnološki manuelno“ veoma pismeni. Nije međutim izvesno da su medijski pismeni. To je područje prilične konfuzije koja je rezultat divljenja njihovoj brzini i veštini. Zamke digitalnih medija su brojne ako znamo da se udruženim slikom, pokretom i rečju može skoro beskrajno manipulisati. Deca Net generacije, tvrde istraživači, uče komunicirajući međusobno, sa okolinom, sa tehnologijom. Oni saznaju posredstvom te tehnologije, delovanjem jedni na druge, od stvarnog i virtuelnog okruženja. Tako konstruišu sopstvenu stvarnost i znanje o njoj. Proces konstrukcije znanja uvek je složen, ako ne zanemarimo činjenicu da je znanje kojim neko raspolaže plod uzajamnog delovanja više faktora. Ono je plod informacija koje dolaze sa više strana i koje se susreću sa socijalnim i emocionalnim iskustvom, stavovima svakog pojedinca, usvojenim informacijama, individualnim mentalnim procesima. Znanje je značenje koje pojedinac daje novim informacijama, gradeći opet novo i produbljeno znanje…

Digitalni udžbenici bilo kao privezak, alternacija štampanim, nastavno sredstvo, ne mogu da zamene komunikaciju sa nastavnikom, vršnjacima i okruženjem. Ako su linearnog karaktera i liče na štampani udžbenik, što su dosadašnji pokušaji pokazali, sa nešto više slika i nešto animacija, čist su promašaj. Nešto što se zove udžbenik makar i digitalni mora da ima određenu strukturu svojstvenu nastavnom programu i naučnoj disciplini koja se proučava, a to već samo po sebi nameće izvesnu rigidnost u pristupu. Ne znamo koncepciju digitalnih udžbenika, ali je jasno da će brojni izdavači pozdraviti mogućnost da svoju ponudu i zaradu povećaju.

Stvaranje digitalne baze naučnih znanja, neke vrste reopozitorija, gde učenici i nastavnici mogu u svako doba naći odgovarajuće podatke, čini se racionalnije. Tu bi korisnici mogli naći simulacije procesa koji se uživo ne mogu izvoditi, objašnjenja rada motora i slično, ali i zanimljivu nauku i informacije za radoznale koji žele da nauče više. Tu bi bilo moguće otvoriti i kanal razmene znanja i inovacija, među učenicima i nastavnicima. Takva baza se može postupno stvarati i bila bi daleko ekonomičnija sa stanovišta ulaganje verus korist, a dostupna svakom, u svakom trenutku. Istina je doduše da izdavači neće profitirati, a to nameće i pitanje za koga je bolje i korisnije. Trebalo bi da je za decu. Šta će biti sa bravarima kad roboti zamene proste tehničke operacije? Veštačka inteligencija nije budućnost, ona je sutrašnjica.

Autorka je profesorka pedagogije na Beogradskom univerzitetu u penziji