Đinđić se ne bi predavao

Kada je Nataša Odalović pozivala na bojkot referenduma o ustavu, mogla sam u potpunosti da pratim njenu logiku: ne želim takav ustav, jer mi se ne dopada njegova sadržina, a još manje način i jeftina politička svrha njegovog donošenja. Za protivnike takvog ustava je bilo potpuno logično smatrati da se nacionalni interes može nalaziti i u tome da takav ustav propadne, kako bi se napisao bolji ili bar onakav koji bi, kako autorka u drugom kontekstu kaže, mogao da „dobije dvojku“. Zbog svega toga je poziv na bojkot referenduma u svojoj suštini imao konstruktivan motiv i cilj: odbijte ovaj, da bismo naterali vladajuće partije da shvate da nismo amorfna masa kojoj mogu servirati šta god im padne na pamet, nego da smo mi građani ove zemlje koji zahtevaju ozbiljniji i inteligentniji pristup pisanju i donošenju jednog ustava.
Ista argumentacija donekle se može primeniti i na predstojeće parlamentarne izbore: ne dopada mi se sadržaj ponuđenih rešenja, a još manje njihovi nosioci. Šta bi Zoran Đinđić odlučio na našem mestu? Ne mogu, a da ne tvrdim da nas ne bi podržao u bojkotu. Zašto? Zato što bi bio svestan da je to inadžijski potupak koji bi nam se vrlo brzo obio o glavu. Uprkos tvrdnji da ne postoji manje i veće zlo, bojkotom bi se ipak dobilo jedno novo zlo, jer ako bi glasalo samo onih, od autorke priželjkivanih 13 odsto, onda bi to sigurno bile pristalice onog najgoreg što Srbija ima da ponudi. Time bi Srbija na nekoliko godina dobila vladu koja bi, makar i da ništa ne učini da naše ionako bedne živote unazadi (a uradila bi mnogo više od toga), učinila da Srbija stoji i time gubi dragoceno vreme u trenucima „kada mora da trči“.
Zoran Điniđić bi bojkot odbio jer bi u pomenutim argumentima za bojkot prepoznao onaj skučen i za Srbiju često poguban pogled na svet u kome se Srbija ne posmatra u kontekstu bližeg i šireg okruženja, već kao da je jedina zemlja na mapi sveta. S druge, strane on ne bi pristao da baš građani Srbije (u sadašnjoj situaciji) treba da budu oni koji će (na sopstvenu štetu) prkositi (svakako negativnim) globalnim tokovima i trendovima, zahtevajući baš od političara u Srbiji da započnu ispravljanje jedne globalne krive Drine oličene u prljavim kampanjama i nedoslednim političarima. Znao bi da društvo Srbije danas nema snage i energije za avanturu koja se zove „Bolje bojkotiranje, nego kohabitiranje“, jer bi se setio kako je Srbija u istoriji prolazila kada je uzvikivala slične parole.
Na argument o pravu na izbor između dva dobra, a ne između dva zla, Zoran Đinđić bi rekao da Srbija sebi ne može priuštiti luksuz da sedi skrštenih ruku čekajući da se baš u njoj pojavi nepostojeći politički mesija koji će joj ponuditi dva dobra. On bi rekao da demokratija nije nikakva nagrada za koju smo se izborili, nego da je to samo najmanje loš od svih političkih sistema. Rekao bi da je insistiranje na moralnim kategorijama dobra i zla u modernoj politici deplasirano, da je to insistiranje u današnjoj Srbiji čak i pretenciozno. A možda bi nakon isključenja mikrofona dodao da u zahtevu za izbor između dva dobra pre svega preopoznaje stav intelektualnih krugova kojima je formulisanje (utopijskih) ideala ipak u opisu radnog mesta i kojima je pesimističko držanje ponekad deo imidža i potrvda posebnosti. Kao intelektualac on bi za takav stav svakako imao simpatije, ali bi ga kao državnik odbacio kao nepragmatičan.
Konačno, tražeći odgovore na pitanje šta bi Zoran Đinđić uradio na našem mestu, mislim da bi on isključio emocije, ignorisao optužbe (iako bi one verovatno i pred ove izbore bile upućene pre svega protiv njega), pozivao bi nas da razmišljamo racionalno, da biramo ono što će svakom od nas pojedinačno i našoj deci omogućiti ako ne poboljšanje, onda bar održanje sadašnjeg stanja. Tražio bi od nas da ne očekujemo da izborni slogani političkih stranaka budu poslanice Rimljanima. Preporučivao bi da prestanemo da naš stav pravdamo time da je i u razvijenim zemljama legitimno bojkotovati izbore, jer Srbija još nije ni razvijena ni stabilna, zbog čega nju i kratko stajanje košta stostruko više nego jednu razvijenu zemlju. Poručio bi nam da je od prekida pregovora sa EU gore da se potpuno izgubi šansa da se oni nastave u naredne četiri godine. Rekao bi da Srbija na predstojeće završne pregovore o Kosovu ne sme da šalje najgore, najdrčnije i najneobrazovanije što ima, nego bar najmanje loše što ima. Rekao bi da Srbija nema vremena za popravne ispite i da probleme mora da rešava u hodu.
Zato bi poručio da biramo između onoga što se nudi, kako se ne bismo opet našli u sistemu u kome nam se ništa ne nudi i u kome nema šta da se bira. I u kome bi nam opet neko drugi bio kriv što nemamo izbora. A ako baš mislimo da nijedna stranka nije vredna glasa 87 odsto biračkog tela, onda bi preporučio da sami osnujemo jednu novu stranku. Na kraju, Zoran Đinđić bi nam priznao da bi on, ako ne bi video drugog rešenja, opet sklopio pakt sa đavolom. Jer bi sve ostalo bilo tapkanje u mestu, što bi za njega, koji je grabio po tri stepenika odjedanput, bilo ravno vraćanju unazad.