Domaći zadatak

Muhamed Abduh bio je jedan od najvećih egipatskih odnosno arapskih reformatora i modernizatora. U devetnaestom veku, ovaj čovek je nastojao pomiriti islamsku tradiciju sa izazovima modernog doba. Jedan od njegovih najvećih doprinosa bilo je širenje štampe u gotovo svim zajednicama unutar regiona gde je živeo, čime je objektivna pisana reč počela dolaziti do široke publike. Još kao mladić, Abduh je jednu svoju pesmu posvetio lepoti i snazi novina, odnosno štampe. Za Abduha, novine su bile “hrana za duh, jezik nebeskih tajni i vodič za one koji traže”. One “upozoravaju nepažljive i odlučile su širiti nauke među običnim ljudima”. Na otvaranju jedne konferencije o slobodi štampe, održane ovog meseca u Hagu, jedan je holandski političar citirao ove sjajne Abduhove reči. Njegovo ime je Maksim Ferhagen.

Istoričar po obrazovanju, Ferhagen je ministar inostranih poslova Holandije. I, sudeći po inspirativnim citatima, dobro obavešten čovek. Nažalost, javnost Srbije ga danas prepoznaje ili upoznaje kao žrtvenog jarca za odsustvo deblokiranja Privremenog sporazuma između Srbije i EU. Potpredsednik Vlade Božidar Đelić je u Briselu izjavio kako biva “žalosno” što “jedan ministar” usporava evropske integracije Srbije. Šta je ovde zaista žalosno?

Prvo, žalosna je činjenica što Srbija krivicu za sopstvene neuspehe nanovo prebacuje na drugog, preko plota sopstvenih državnih granica. Možemo se sprdati sa šešeljevskim pričama o vatikanskim zaverama i zlom Papi, ali vrlo nalikujuće teorije zavere produkuju se i iz današnjih ministarskih kabineta. Umesto da se u ove kabinete postave ogledala, ili da se u dotična češće pogleda, radije će se trubiti o zaveri zlih dekadentnih Holanđana.

Zatim, još turobnija činjenica je da Ratko Mladić jednostavno nije uhapšen i da, samim tim, uslov za ovu deblokadu najprostije moguće nije ispunjen. Nastavnik istorije Ferhagen možda je strožiji od ostalih dvadesetak nastavnika u evropskoj zbornici, ali to i dalje ne menja fakt da Srbija svoj domaći zadatak nije uradila.

Navodno suvisliji komentatori celog slučaja ne personalizuju stvar na nesrećnog Ferhagena, već ovo o(t)pisuju kao “unutrašnje političko pitanje Holandije”. Zec koji leži u ovom analitičkom grmu još je žalosniji po Srbiju. Zaista, zašto je Ratko Mladić tako značajno unutrašnje političko pitanje zemlje poznate po tulipanima, vetrenjačama i legalnom kanabisu? Zbog dve reči: osećaja odgovornosti. Holanđani i njihova vlast osećaju odgovornost za Srebrenicu zbog odlaska holandskih “plavih šlemova” iz ovog grada tokom onih krvavih i žalosnih julskih dana. Zbog osećaja lične odgovornosti, Holanđani su “strogi” prema slučaju Srebrenice, i zato ne mogu da dopuste gledanje kroz prste. Kako bi onda trebalo da se oseća Srbija, čiji je general naređivao ova ubistva? Koliko je onda žalosno kada se pred njegovim hapšenjem Srbija femka, snebiva, traži razumevanje? Srbija bi trebalo da bude najstrožija prema samoj sebi ili bi barem imala naučiti nešto od Holandije i njenih zvaničnika, umesto što na njih pokazuje prstom. Najmanje što može je podići dva prsta, i predati svoj domaći zadatak na prvom sledećem času.

U zemlji koju predstavlja Ferhagen postoji izreka “Bog je možda napravio svet, ali Holanđani su napravili Holandiju”. Iako se ovo odnosi na brane i borbu sa vodom, to jest na geografski položaj ispod nivoa mora, ona svedoči i o spomenutom osećaju odgovornosti za sebe i svet oko sebe. Vlast u Srbiji bi mogla naučiti mnogo šta o ovome. Čak i ako ne postoji odgovornost trenutne vlasti za srebrenički masakr, ova odgovornost svakako postoji za neispunjenje uslova Evropske Unije, odnosno uslova koje bi imalo biti indikator odgovornog, normalnog društva. Umesto tvrdnji da je Srbiji “učinjena nepravda”, bilo bi bolje da vlast zasuče rukave i/ili zagreje stolicu.

Zvaničnici Srbije koji kukaju nad “tvrdim stavom” Holandije liče na loše đake koji roditeljima svoju jedinicu u školi ne tumače kao očekivan rezultat činjenice da nisu uradili svoj domaći zadatak – već time što ih nastavnik ne voli. Javnost Srbije je u poziciji tih roditelja. Ona ima saslušati objašnjenje za “keca” kada se iz briselske škole njeni predstavnici vrate kući. Veoma je važno da se tada javnost odupre plačnom dečjem glasu o nastavnicima koji ga mrze, i da sopstvena politička derišta primoraju da svoje domaće zadatke ispunjavaju. “Idi kući i vežbaj!” (2000), rekli bi slovenački Elvis Jackson.