Dostignuća i preporuke

Paola Paljani Milenijumska deklaracija, koju su septembra 2000. na Milenijumskom samitu u Njujorku usvojili šefovi 147 država i vlada, predstavlja obavezu da se poštuju zajednički principi i vrednosti zasnovane na miru, razvoju, zaštiti životne sredine, ljudskim pravima i demokratiji. Neke države su se kasnije pridruživale ovoj inicijativi, tako da trenutno ima 189 potpisnica, uključujući i Srbiju. Razlog ovog okupljanja najbolje se može opisati rečima bivšeg predsednika SAD, Džima Granta: „Nije problem u tome što smo pokušali da eliminišemo siromaštvo u svetu i u tome nismo uspeli; problem je u tome što u tom pravcu nikada nije ni učinjen ozbiljan i usklađen napor“.
Pošto se pretpostavljalo da sama Deklaracija neće biti delotvorna, generalni sekretar UN predložio je konkretniju platformu. Napravljeni su Milenijumski ciljevi razvoja (MDG), koji predstavljaju osam numerički i vremenski ograničenih ciljeva, sa 18 zadataka i 40 pokazatelja koje je neophodno ostvariti do 2015. Osam pitanja od najveće važnosti definisano je na sledeći način: iskoreniti ekstremno siromaštvo i glad, ostvariti osnovno obrazovanje za sve, promovisati jednakost polova i osnažiti žene, smanjiti smrtnost dece, poboljšati zdravlje žena u reproduktivnom periodu, boriti se protiv HIV/side, malarije i ostalih bolesti, obezbediti održivu životnu sredinu i razvijati globalna partnerstva radi razvoja.
Generalni sekretar UN obavezan je da svakih pet godina dostavlja izveštaj Generalnoj skupštini o napretku koji je ostvaren. Prvi izveštaj iz 2005, čiju izradu je koordinisao Džefri Saks, pokazao je svetlije i tamnije strane. Ako svetski podaci govore da je broj siromašnih u opadanju i da je učinjen značajan napredak u zdravstvu i obrazovanju, malo pažljiviji pogled ukazuje da je najveći deo tog napretka ostvaren zahvaljujući ubrzanom razvoju dve mnogoljudne zemlje: Kine i Indije. U podsaharskoj Africi situacija nije znatno popravljena, ponegde je i pogoršana.
U poređenju sa ciljevima i zadacima utvrđenim na svetskom nivou, za Srbiju bi se moglo reći da je već ostvarila ili da je na putu da ostvari sve Milenijumske ciljeve. Skoro svi stanovnici Srbije imaju pristup službama zdravstvene zaštite i obrazovanja; egalitarna praksa skoro 50 godina obezbeđivala je zaposlenost i pristojan životni standard na osnovu subvencija i stanova za veliki deo stanovništva, a politika je obezbeđivala ravnopravnost polova. Od svih Milenijumskih ciljeva, životna sredina je u najvećoj meri zanemaren sektor u socijalističkom režimu, ali ekonomski pad i smanjena industrijska delatnost tokom 1990-ih su u izvesnoj meri ublažile potencijalne štete po životnu sredinu.
Ipak, malo dublja analiza pokazuje da je dugotrajna kriza devedesetih, zajedno sa izazovima koje donosi tranzicija, ugrozila potencijalno pozitivne trendove, i to bar iz dve perspektive. Već duže od jedne decenije, pružanje usluga je lošije zbog nedostatka ulaganja sredstava kako u održavanje tako i u institucionalnih razvoj. Srbija je u društvenom sektoru suočena sa zapuštenom infrastrukturom, nedostatkom ljudskog kapitala i finansijskih sredstava. Sem toga, sve veći stepen nejednakosti stvara društvene isključenosti i nove slojeve siromaštva među onima koji nisu u stanju da ostvare korist od prednosti i šansi koje nudi tržišna privreda – na primer Romi, deo izbegličke i raseljene populacije, osobe sa invaliditetom, stanovnici nerazvijenih seoskih oblasti, dugoročno nezaposleni.
Da bi se ostvarili Milenijumski ciljevi razvoja u uslovima postojećih budžetskih ograničenja koje nameće proces tranzicije i neophodnost ostvarivanja makroekonomske stabilnosti, od fundamentalnog je značaja restrukturisati socijalne službe i mehanizme pružanja socijalne pomoći radi podizanja sveukupnog kvaliteta usluga. Neophodno je, takođe, bolje usmeravanje socijalne pomoći kako bi ona stigla do onih kojima je najpotrebnija i sprovođenje politike socijalne uključenosti.
Svesna ovih ograničenja, Vlada Srbije je, uz podršku nacionalnog tima Ujedinjenih nacija i u okviru sveobuhvatnog participatornog procesa, razradila okvir za praćenje Milenijumskih ciljeva, kojim su oni prilagođeni tako da odražavaju prioritete države u svim sektorima u kojima je potrebno ostvariti ih do 2015. Zadaci su utvrđeni i kao nacionalni proseci, ali i sa naglaskom na posebno osetljivim grupama, kao što je romska populacija. Osim što se kroz ovaj okvir odgovara na obaveze koje Srbija ima u odnosu na MDG i na Milenijumsku deklaraciju, on istovremeno postavlja put za praćenje i izveštavanje o stanju društvene uključenosti, koja je neophodna po zahtevima Evropske komisije u svim zemljama članicama EU, a koja započinje tokom procesa pridruživanja.
Usvajanjem Okvira za praćenje Milenijumskih ciljeva, Vlada je preuzela obavezu ostvarenja konkretnih učinaka za koje će biti neophodno izdvojiti sredstva i stvoriti podsticajno okruženje. Da bi Milenijumski ciljevi doneli promene u njihovim životima, neophodno je da građani budu svesni svog prava na razvoj, a oni koji utvrđuju politiku – svoje uloge kao nosilaca obaveza.
Srbiji je neophodna moderna, efikasna i svrsishodna državna uprava i socijalne ustanove da bi uspela da ostvari Milenijumske ciljeve. Ali, demokratska uprava je mnogo više od toga; ona pre svega podrazumeva transparentnost i odgovornost. Osposobljavanje građana, posebno marginalizovanih, da se čuje njihov glas i da učestvuju u procesu odlučivanja od fundamentalnog je značaja za usklađivanje politika sa potrebama građana. Istovremeno, građanima je potreban odgovarajući pristup informacijama kako bi mogli da zahtevaju svoja prava i da pozivaju donosioce odluka na odgovornost. Bez demokratskog upravljanja i jačanja građana postoji rizik da MDG budu samo mrtvo slovo na papiru. Iako ne postoji poseban konkretan milenijumski cilj koji se odnosi na pitanja demokratske uprave, takva uprava jeste jedan od ključnih principa navedenih u Milenijumskoj deklaraciji. Bez demokratske uprave neće biti moguće ostvariti ni Milenijumske ciljeve razvoja.