Dovođenje do apsurda

U svojoj dugogodišnjoj advokatskoj praksi (preko 35 godina) zaključio sam da je od pomoći prilikom rešavanja nekog pravnog problema stvari dovesti do apsurda (reductio ad absurdum). Šta bi se desilo da je uz tekst Ivana Torova „Svi poraženi slave pobedu“ (tekst za povod uzima godišnjicu NATO intervencije u Srbiji, a uz tekst je objavljena fotografija s prepoznatljivim likom građanke Ljiljane Kokar – koja tom mitingu nije prisustvovala ali je prisustvovala, kada je i snimljena, ranijim mitinzima nazvanim i podsticanim od ranijeg režima „Pesmom protiv bombardovanja“, objavljena fotografija M. Ramača, moja ili nekog od mojih prijatelja?
Svi smo mogli biti snimljeni na nekom od mitinga gde smo lupali u šerpe ili duvali u pištaljke. Doduše, nismo nosili fotografiju Slobodana Miloševića. Sigurno nam ne bi bilo prijatno da se fotografija nekog od nas pojavila u kontekstu navedenog teksta, ali sumnjam da bi nas komšiluk proglasio za „slobiste“ i da bismo imali ozbiljnije psihičke patnje te da bi naša čast i ugled bili povređeni u toj meri da bismo tražili sudsku zaštitu.
U čemu se razlikujemo od građanke Ljiljane Kokar?
Pre svega u činjenici da nismo išli na mitinge „Pesmom protiv NATO-a“. Drugo, građanka Kokar je u to vreme radila na Trećem kanalu RTS koji smo u to vreme bojkotovali zbog poznate uređivačke politike. Treće, mi očigledno nismo tako veliki patrioti kao što je to građanka Kokar, što potvrđuju saslušani svedoci.
Pažljivim čitanjem spornog teksta Ivana Torova lako je doći do zaključka da je reč o komentaru koji analizira društvena zbivanja, tj. sveopšti poraz koji su doživeli narodi na ovim prostorima. Doduše, neki su smogli snage da taj poraz proglase pobedom i ja ne vidim nikakvu razliku između onih koji su se uzajamno hrabrili pesmom protiv bombardovanja i onih koji su zajednički proslavili godišnjicu pobede.
Teško je poverovati da je građanka Kokar sasvim slučajno kupila časopis sa slikom Slobodana Miloševića i da ga je slučajno prigrlila na grudi na javnom mitingu! Iz iskaza saslušanih svedoka proizlazi da je građanka Kokar pre objavljivanja spornog teksta bila vedre i vesele naravi, a nakon toga sasvim suprotno. Međutim, mora se imati u vidu da ta promena raspoloženja pored fotografije objavljene uz sporni tekst za koincidenciju ima i pad jednog režima i da „polovini Zemuna“ ne bi palo na pamet da se „slobinicama“ ruga u vreme kada je taj režim bio u usponu ili zenitu. Odnosno, može se postaviti i obrnuto pitanje: Šta se to desilo sa građankom Kokar koja je samo godinu dana ranije učestvovala na mitinzima sve s Miloševićevom slikom u zagrljaju i tada takođe rizikovala reakciju okoline, i godinu dana kasnije, kada su je dočekale reakcije okoline?
Moram da primetim da se iz presude ne vidi da je tuženi osporio osnov tužbe sem što je, u smislu tadašnjeg zakona o javnom informisanju, tvrdio da je dozvoljeno objavljivanje fotografija mnoštva likova bez njihove pojedinačne saglasnosti. Pored navedenog, ti propisi predviđaju da nije potrebna saglasnost lica za objavljivanje video-zapisa ako je lice svojim ponašanjem dalo povoda za objavljivanje i ako je zapis sa javnog skupa (Sl. glasnik 36/98, 43/2003. i 61/2005) Presuda se na ove propise ne osvrće.