„Državna tajna najvišeg ranga“

Vest o tome da se ne sme znati šta je Vlada odlučila osvanula je u Politici, odmah ispod zaglavlja, pod krupnim naslovom „Državna tajna najvišeg ranga“.
Kakav je odnos te tajne prema državnoj tajni nekog običnog ili prosečnog ranga? Da li je „državnija“, ili je „tajnija“? Ili taj naslov treba nekog da zbuni, da ga odvrati od nekog nauma, kome je upućena ta nemušta poruka?
Ne bih mnogo nagađao o tome, mene mnogo više interesuju ekonomske posledice onoga što će učiniti autori te poruke ako nezavisnost Kosova zaista bude proglašena. Ovih dana već smo bili suočeni sa protivurečnim porukama iz Vlade. Na dnevniku bilo koje televizije prva vest je da je premijer izjavio da – u slučaju ulaska evropske misije na Kosmet i, time, kršenja Rezolucije 1244 – paraf na Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU prestaje da važi. Sledeća vest je da će vicepremijer 28. januara svakako potpisati taj sporazum.
Sutradan ministar spoljnih poslova kaže da su Kosovo i pridruživanje EU dva izuzetno važna, ali i međusobno odvojena pitanja za Srbiju, da bi odmah usledila izjava drugog ministra iz iste vlade da su ta pitanja i te kako međusobno povezana. Letošnji „šesti princip“ o podeli vlasti izgleda da je napušten; možda uslede i novi parlamentarni izbori nakon lokalnih. Zamislimo jednog stranog investitora, koji se spremao da uloži svoj kapital, do koga dopru ovako kontradiktorne izjave i ponašanja iz jedne iste vlade; radije će pričekati rasplet, u međuvremenu može da ulaže u neku drugu zemlju – sa jasnijim osnovnim pravcem politike u budućnosti.
Ako posmatrate sve evropske zemlje u tranziciji (većina ih je već učlanjena u EU), njihov razvoj je mogao ići malo levom, malo desnom stranom ili sredinom puta, ali je osnovni pravac ostajao isti. Jedino se kod nas – i to ne samo u dijalogu između vlasti i opozicije, već i unutar same Vlade – postavlja pitanje da li naš put treba da vodi ka integraciji u Evropu, ili u nekim drugim strateškim pravcima. Bilo je i ideja – nadam se da nisu sadržane u ovoj „državnoj tajni najvišeg ranga“ – o prekidu saradnje sa zemljama koje bi, eventualno, priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosmeta. Na čiju štetu? Kaznili bismo, u stvari, sami sebe.
Ne treba podsećati na efekte ekonomske izolacije tokom devedesetih, valjda nam sećanje nije tako kratko, kada već neprekidno govorimo o sećanju na svoje istorijske korene. Treba se osvrnuti samo na neke jednostavne činjenice. Tokom poslednjih sedam godina zarade su u Srbiji – ma koliko još uvek bile nedovoljne – realno skoro utrostručene, rasle su bezmalo dvostruko brže nego bruto domaći proizvod. Kako? Trošenjem inostrane štednje. Pristizao je kapital putem kredita i putem stranih direktnih investicija i veliki njegov deo država je usmerila u potrošnju. Obilan priliv kapitala je stvarao višak suficita u kapitalnom delu platnog bilansa nad deficitom koji je stvarao sve veći spoljnotrgovinski deficit u tekućem delu tog bilansa.
Otuda porast deviznih rezervi, otuda na kraju i ona aprecijacija dinara, zbog toga se prekomerna potrošnja, naročito podsticana u predizbornim periodima, nije preslikala u odgovarajuću inflaciju. Taj će višak postojati i u ovoj godini, bez obzira na to po kojoj će ceni biti prodat NIS (a njegova vrednost zavisi… pa, zašto je kvadratni metar stana u Beogradu pet puta skuplji nego negde u unutrašnjosti, iako su stanovi pravljeni od istog materijala?). Međutim, podaci pokazuju da se taj višak brzo smanjuje, u 2007. je izneo četvrtinu onoga iz prethodne godine. Šta ako se izolujemo, pa se on brzo istopi? Ostaje samo finansijska kriza i inflacija, nema razvoja.
Jedan predsednički kandidat obećava u svojoj kampanji da će nas povesti onim putem na kome smo se zaustavili 2000. godine. Tokom devedesetih smo se – po ekonomskom položaju u svetu – vratili stotinak godina unazad. Hoće li on to – zajedno sa onima koji su za izolaciju zemlje od Evrope – sada da nas provede dalje unazad, i kroz devetnaesti vek?