Dva glasa Teda Kenedija i dva veta u UN

Gordana Logar Vredi zabeležiti ono što se dogodilo protekle nedelje u američkom Senatu, jer bi nešto slično najverovatnije moglo da se desi u bilo kojoj zemlji parlamentarne demokratije osim u sadašnjoj Skupštini Srbije gde je pojedinac tek vojnik=pešak svoje stranke bez prava na bilo kakav sopstveni potez ukoliko želi da ostane tu gde je.
Američki senator Edvard Kenedi (76) koji je upravo prošao operaciju raka na mozgu i svakodnevno je pod odgovarajućom terapijom, došao je u Senat da bi svojim glasom (jedan je nedostajao za većinu) podržao zakonski tekst koji, posle decenijske i njegove lične borbe u KONGRESU, omogućava konačno zdravstveno osiguranje starijima od 65 godina i invalidima. Glas je istovremeno bio protiv postojećih propisa po kojima je zdravlje zavisilo od osiguravajućih društava kao posrednika i protiv čega su bili i lekari, ali u sistemu američkog kapitalizma borba za takvu promenu bila je teška. Svojim dolaskom iz bolesničke postelje Edvard Kenedi je ovacijama bio dočekan i od njemu opozicionih, republikanskih, senatora čija stranka je na vlasti u Beloj kući. Čak njih devetoro je prešlo na stranu zakona (nezamislivi gest u Srbiji) koji je predložila Kenedijeva Demokratska stranka i predlog je dobio toliko glasova da predsednik Buš nema prava da stavi veto već će novi zakon bez primedbi morati da potpiše mada je sam lično bio za onu varijantu sa osiguravajućim društvima koji su se lepo bogatili na račun starih i bolesnih.
Pitanje za javnost Srbije: postoji li ličnost u Skupštini Srbije koja bi uopšte došla, bolesna, da izglasa zakon u korist obespravljenih glasača i birača ako od toga nema nikakve lične koristi ni sam ni njegova stranka? Uzgred, američki mediji ovo su nazvali „veliki glas Teda Kenedija“, mada je senator iz Masačusetsa jednom sam rekao da u svojoj četrdesetogodišnjoj praksi u Kongresu najvrednijim svojim glasom smatra onaj protiv iračkog rata gde je bio sasvim u manjini.
U istom tom Senatu istovremeno dogodilo se još jedno glasanje, nešto drukčije, ali sa posledicama verovatno dobrim takođe. Predsednički kandidat Barak Obama glasao je za predlog predsednika Buša da vlasti imaju prava da prisluškuju, bez sudskog odobrenja, građane, bilo svoje bilo strane na njihovohj teritoriji. Posle toga Obama je bio zatrpan pismima i peticijama svojih sledbenika – zašto takvo kršenje ljudskih pojedinaca pod izgovorom, a zapravo zloupotrebom, borbe protiv terorizma. Objašnjenje iz Obaminog okruženja: još će se o tome raspravljati kad dođe na red pravo telefonskih kompanija da takve zahteve vlasti mogu odbiti. Znači – sledi Obamin popravni pod pritiskom onih koji ga podržavaju i traže doslednost u politici mogućeg predsednika SAD, smatrajući da pragmatičnost ima granice ili bar opasnu crvenu liniju koja se ne prelazi. Ovde, u sastavljanju koalicione vlade u cilju da se izbegne gore od dva zla (sada opoziciona koalicija radikala i deesesovaca) crvena linija je s lakoćom izbrisana, ako je uopšte postojala u prilazu predsednika DS B. Tadića.
Treće paralamentarno izjašnjavanje, mada još ne glasanjem, desilo se u Evropskom parlamentu gde je kao članica EU napadnuta italijanska vlada što namerava da uzima otiske samo od građana = Roma. Sve je to poslanike podsetilo na kvislinšku prošlost u nekim zemljama kad su se nosile žute zvezde na reveru, ali i na uzimanje otisaka prstiju od nepoćudnih Italijana neposrednoo pred rat, za vreme Musolinija. Ovde – baš je na dnevnom redu zahtev da se rehabilituje Milan Nedić, kvislinški premijer Srbije za koga se kaže da je mnoge Srbe od Nemaca spasavao. Potez jedinstven u svetu. Samo obrazloženje podseća na jednu priču, koja je nekad uveseljavala novinare u Borbi svakog prvog u mesecu kad je nekadašnji blagajnik, inače omiljeni čika B., pričao zašto iskreno voli jednog našeg kolegu. „Njegov deda – pričao je – spasavao je od okupatora mnoge seljane. Išao je isped stroja za streljane govoreci ovoga nemoj“. Tako je spasao i jednog pretka našseg zahvalnog blagajnika.