Dve održive strategije

Harald Hiršhofer Sve vlade moraju napraviti tri ključne odluke oko svog budžeta: koliko oporezovati, koliko potrošiti i, kao posledica razlike između te dve stavke, javlja se budžetski deficit ili suficit. Šta bi trebalo da uradi dolazeća vlada povodom ovih pitanja u sledeće četiri godine?
Počeću sa malim uvodom oko poreza i javnih rashoda u prethodnim godinama (videti grafikon). Kao što se može primetiti, učešće poreza zajedno sa neporeskim

prihodima u ekonomiji (BDP-u) raslo je umereno sve do 2005. godine. Nakon toga, njihovo učešće je 2006. blago opalo. Suprotno se desilo sa javnom potrošnjom i deficitom, čije je učešće u ekonomiji snažno opalo posle 2002, a onda poraslo u 2006. godini. U 2007. godini, po onome što najbolje mogu da procenim na osnovu predloga budžeta, kod poreza se očekuje pad, a kod rashoda i deficita – dalji rast.
Uzimajući u obzir pomenuto, treba li nova vlada u 2007. i kasnije da nastavi sa poslednjim trendovima tako što će: (a) povećavati javne rashode, (2) povećavati deficit i (3) smanjivati poreze?
Počnimo od potrošnje. Trenutno, previše se rasipa i brojne potrebe nisu zadovoljene, iako je potrošnja visoka i dalje raste. A pošto su plate u budžetskom sektoru za oko 30 procenata veće od onih u privredi – čak pre ogromnog novembarskog povećanja budžetskih plata – teško je naći bilo kakav razuman argument za veću potrošnju. Naravno da su Srbiji potrebni dobro obrazovanje, zdravstvena zaštita, penzije, bezbednost, putevi i ostalo. Međutim, sve dok se fondovi odobreni za ove namene troše na tako loš način, više sredstava će uvećati rasipanje i neće popraviti javne usluge. A svi dobro znamo da dodatno rasipanje neće zadovoljiti socijalne potrebe ili doprineti prosperitetu.
Efikasnost – a ne količina – javne potrošnje treba naglo da poraste. Dakle, pre deklarisanja koliko milijardi hoće potrošiti na ovo ili ono, nova vlada bi uradila bolje kada bi: (a) privatizovala sve funkcije koje mogu biti bolje obavljene od strane privatnog sektora; (b) targetirala socijalna davanja tako da ih primaju samo oni kojima su potrebna; i (c) investirala – uključujući projekte predloženog Nacionalnog investicionog plana (NIP) i koncesije – tek nakon obavljenih tehničkih i ekonomskih analiza.
Naravno da, uzimajući u obzir moju zabrinutost u vezi sa porezima i budžetskim deficitom, vidim hitnu potrebu da nova vlada revidira povećanja budžetske potrošnje u 2006. godini i predloženo povećanje u 2007. To je zato što ne samo da je javna potrošnja previsoka već su i porezi previsoki. Kada se saberu svi porezi i doprinosi na plate, na svakih 100 dinara neto zarade zaposlenog, njihov poslodavac mora da plati 173 dinara, s tim da razlika od 73 dinara odlazi u državnu kasu. Ovaj dodatni trošak smanjuje zaposlenost, podstiče utaju poreza i destimuliše investicije. Prema tome, smanjenje poreza na zarade u 2007. bilo je korak u pravom smeru, zato što je pomoglo da se smanje ovi dodatni troškovi. Mada je smanjenje poreza bilo korisno, kontekst u kome je sprovedena ova mera bio je pogrešan. Konkretno, smanjenje poreza nije bilo praćeno ekvivalentnim smanjenjem javne potrošnje. Zbog toga će deficit porasti.
Često me pitaju: „Ali šta toliko nije u redu sa budžetskim deficitima? Nisu li budžetski deficiti još veći kod mnogih drugih zemalja?“ Moj odgovor, najprostije rečeno, glasi da je greška imati budžetski deficit u slučaju Srbije, jer Srbija nije ista kao i druge zemlje. U Srbiji, svi sektori su u deficitu: (a) preduzeća, koja sveukupno proizvode velike gubitke; (b) domaćinstva, koja se sve brže zadužuju kod banaka kako bi kupili nove kućne uređaje; i (c) vlada, koja troši više nego što prikuplja poreza. Sa svim sektorima u deficitu, očigledno je da je cela zemlja u deficitu – otuda veliki deficit spoljnog računa tekućeg plaćanja od 12 procenata BDP-a i brz rast spoljnog duga Srbije na preko 60 procenata BDP-a kako bi se oni otplatili. Spoljni dug je visok i rastući. To nije održivo. U drugim zemljama nije tako. Tamo preduzeća proizvode profit. Na taj način, oni imaju višak. Taj višak ostavlja mesto vladama da budu u deficitu bez kreiranja velikog spoljnog deficita tekućeg računa i rastućeg spoljnog duga.
Uzimajući u obzir deficite u Srbiji, postoje dve održive strategije za budžet – koje ne povećavaju spoljnu zaduženost, a koje bi Vlada mogla primeniti u naredne četiri godine.
Strategija 1. Ako se preduzeće koje pravi gubitke eliminiše kroz agresivan program privatizacije i stečaja, to bi napravilo prostor za budžetske deficite bez povećavanja spoljnog deficita i duga. Ovaj pristup takođe pospešuje ekonomski rast i ostavlja prostor za smanjenje poreskih opterećenja. Ovo je najbolja opcija za Srbiju.
Strategija 2. Ako preduzeća nastave da prave gubitke, onda budžeti vlade moraju imati višak sredstava kako bi izbalansirali deficite preduzeća i domaćinstava i na taj način ublažili spoljni deficit i dug. Rast privrede i zapošljavanja, budžetska potrošnja i prostor za smanjenje poreskih opterećenja će biti manji nego kod strategije 1. Međutim, pošto spoljni dug ne raste, strategija 2 je održiva.
Moj odgovor na prethodno pitanje – treba li nova Vlada u 2007. godini i kasnije da nastavi sa prethodnim trendovima: (a) povećavajući javne rashode, (2) povećavajući deficit i (3) smanjujući poreze? – glasi: „ne“. Sve dok se gubici srpskih preduzeća značajno ne smanje, vladin budžet mora ostati u velikom suficitu.
Međutim, predlozi budžeta za 2007. ne iskazuju suficit. Umesto toga, postojeći predlozi predviđaju treću strategiju – rast budžetskih deficita. Ako se ovo nastavi u narednim godinama, spoljni dug će značajno porasti. Dalji rast spoljnog duga, kao što se pokazalo u skorijoj istoriji Srbije, vodi ka makroekonomskoj krizi. To ne bi trebalo da se desi.
Završiću sa dve praktične napomene. Prvo, zakon predviđa da celokupna budžetska potrošnja mora biti obustavljena ako se budžet za 2007. ne usvoji do kraja marta. Da bi se izbeglo zaustavljanje osnovnih državnih funkcija, treba da se usvoji novi zakon o budžetu za 2007. godinu. To može podrazumevati produžetak krajnjeg roka (kraj marta) od strane Skupštine. Novi budžet, iz razloga navedenih gore, treba da bude usmeren na budžetski suficit. Drugo, ako mislite da su podaci o budžetu nejasni, onda ste u pravu. Podaci moraju biti mnogo jednostavniji. U najmanju ruku – kao što moja tabela u ovom članku pokazuje – pregledi svih poreskih ubiranja i javne potrošnje, svih nivoa države, (uključujući NIP, vanbudžetsku potrošnju itd.) trebalo bi da budu češće objavljivani. Pored toga, praksa prikazivanja naknade od licence kao prihoda na isti način kao i poreza treba da prestane, zato što to nije isto. Ova poboljšanja kvaliteta podataka su bitna: ona uvećavaju odgovornost prema javnosti i slala bi signal da vlada namerava da implementira dobru budžetsku politiku.
Autor je Stalni predstavnik