Dve srpske istorije

Vi znate, za razliku od drugih, kad mi kažemo da ćemo taj zadatak da ostvarimo, onda je to sigurno.“

Srbima je dakle obećao Evropu a međunarodnim faktorima da će rešiti problem Kosova. Danas 2021. godine Srbija ne samo da je svemirski daleko od Evropske unije, već je i zvanično najsiromašnija i najkorumpiranija zemlja Evrope. A što se Kosova tiče, građani Srbije su bili i ostali taoci bivše južne pokrajine zahvaljujući nacionalistički orijentisanim političarima i na vlasti i u opoziciji. Lažni istorijski mit zvani Kosovo oživeo je Slobodan Milošević devedesetih godina prošlog veka. Sumanuto je odbijao sve pregovore o Kosovu, sva miroljubiva rešenja.

Računao je da će proterati većinu Albanaca u Makedoniju i Albaniju i da će na Kosovu naseliti Srbe iz Hrvatske. Zbog toga smo postali prva zemlja Evrope koju su bombardovali posle Drugog svetskog rata. Primenjujući istu formulu navodne odbrane Kosova današnji neustavni vladalac Srbije vlada već skoro deset godina bez ikakvog ograničenja i niko mu ne pruža otpor.

Naprotiv, gotovo svi politički faktori iz tzv. opozicije žele da ga sruše tako što očekuju da on potpiše sporazum o priznanju Kosova iako im samodržac stalno ponavlja da to nikada neće učiniti. I zaista zašto bi on to uradio kad je Kosovo nezavisno od Srbije od Kumanovskog sporazuma i deklaracije 1244, kako je nazvana Miloševićeva kapitulacija u ratu za Kosovo. Dakle i vlast i opozicija ne daju Kosovo, iako su preostali Srbi tamo već u veliko integrisani u politički i pravni sistem, redovno učestvuju na izborima, imaju svoje poslanike u parlamentu i ministre u vladi.

Srpski kulturno-istorijski spomenici su kao svetska baština pod zaštitom Uneska i to boljom nego što su bili pod srpskom vlašću. Pa šta to onda srpska vlast i opozicija brane i ne daju na Kosovu. Ne daju novac koji se u budžetu Srbije i dalje vodi kao finansiranje struktura vlasti na Kosmetu ili kao pomoć Srbima na Kosovu za koju samo političari znaju kome se i koliko daje.

Rodonačelnik sistema vlasti slobizma i šešeljizma Miloševićev načelnik Službe državne bezbednosti Jovica Stanišić ovako je definisao javnu i političku scenu Srbije: „Kakve stranke i izbori, kakav parlament i vlada. U Srbiji je sve Služba. Ona je država i jedini kontinuitet.“ I zaista slobizam i šešeljizam kao projekat „Službe“ nije nikakav politički program. To je društvena bolest, u stvari drugo ime za lažni patriotizam, lažni nacionalizam i lažno pravoslavlje. Služba je time u postkomunističkom periodu zarazila društvo sve zarad očuvanja vlasti. Nije potreban veći dokaz da je to istina, od moralne nakaze ratnog zločinca Hulje Šešelja.

Taj lažni četnički vojvoda i višestruki agent tajnih službi nikakve veze sa Srbijom i Kosovom nema, ali on i njegovi radikali, osnovani po nalogu „Službe“, decenijama trube kako Srbija ni po koju cenu ne sme dati Kosovo, makar nestala kao država. Samo opsenjena prostota ne shvata da takav stav ne proističe iz patriotizma ili ljubavi prema Kosovu i Srbiji, već samo radi očuvanja vlasti.

Najbolji učenik Hulje Šešelja umnogome je prevazišao učitelja, jer Kosovo koristi kao paravan za ostvarivanje svojih paklenih namera, a to su totalna pljačka i pustošenje, odnosno devastiranje, razaranje i uništavanje Srbije bez Kosova. Od prvih koraka na političkoj sceni trudio se da nadmaši učitelja jer je devedesetih godina u parlamentu urlao: Za svakog Srbina ubićemo sto Muslimana. Srbima u Glini je govorio da Banija i Kordun nikada neće biti Hrvatska. I tako sve do dolaska na vlast 2012.

Zato se i postavlja pitanje: Zašto svim tim opozicionim faktorima od Jeremića i Obradovića do Radulovića i Noga više smeta Vučićeva trgovina sa nezavisnim Kosovom nego nezapamćena pljačka, razaranje i uništavanje Srbije? Nema drugog odgovora od onoga što je rekao Jovica Stanišić: U Srbiji je sve „Služba“. Ona je država jer je jedini kontinuitet još od komunističkih dana. „Služba“ je srpsku državu pretvorila u koruptivnu balkansku mafijašku organizaciju i to je kriminogeni a ne politički problem. Sa mafijom koja je okupirala državu nema niti će ikada biti slobodnih izbora. Mafija se ruši vaninstitucionalnim napadima sa jednim jedinim zahtevom: Formiranje vlade nacionalnog spasa Srbije.

Nažalost, u tom smislu veliki problem predstavlja ono što leži u samom društvenom biću Srbije, a što je ingeniozni pesnik Petar Pajić izrazio stihovima: „Srpskog vođu Karađorđa ubio je drugi vođa. Mesto gde je bilo klanje Srbi zovu Radovanje. Ubijenom i ubici dignuti su spomenici. Sad se svaki Srbin bije sa dve svoje istorije.“