Dve zablude

Srpska spoljna politika se vodi iz više centara, ali nijedan ne ostavlja utisak preterane realističnosti. Realizam se u međunarodnoj politici ne razlikuje od idealizma, strukturalizma, ili već bilo koje druge doktrine, po tome što uvažava činjenice: sve uvažavaju činjenice. Razlika je u tome kako se shvataju državni interesi i efikasnost oslanjanja na silu. Pretpostavlja se, međutim, realističnost, to jest uvažavanje činjenica. Šta to konkretno znači?
Recimo, ako ministar spoljnih poslova Srbije izjavi da od stabilnosti Srbije zavisi stabilnost čitave regije, koliko je to realistično? Najpre, o kojoj je regiji tačno reč? U prethodnoj deceniji, Srbija je destabilizovala veći deo bivše Jugoslavije, ali to više nije moguće. Sada se regija svodi uglavnom na samu Srbiju, delove Kosova, i na delove Bosne i Hercegovine. Šira destabilizacija nije realistična.
Kako se iovako sužena regija može destabilizovati? Ovde valja uzeti u obzir da je pretnja koja nije realistična ravna blefu. Uverljivost pretnje, opet, zavisi od toga koja će se sredstva koristiti i od toga ko snosi troškove. Ako se kaže, kao što ponavljaju predsednik Tadić i ministar Jeremić, da će se koristiti samo politička, što će reći, miroljubiva sredstva, tada se pretnja o destabilizicaji regije zasniva na predviđanjima o tome šta će učiniti drugi, koji se međutim nikada ne specifikuju, a ne na tome što bi mogla da učini Srbija. Suptilnija verzija bi mogla da bude da će u Srbiji doći na vlast oni koji bi bili spremni da se oslone na silu, pa bi oni destabilizovali čitavu regiju. Ako se pretnja tako shvati, to znači da bi trebalo videti koliko su ozbiljne i realistične namere tih koji su spremni da se oslone na silu. Tu su onda važni troškovi.
Oni koji zaista prete destabilizacijom, jer bi mogli „da zapale region“, očekuju da će oni kojima se preti ustuknuti, jer bi se suočili sa suviše velikim troškovima. To nije u skladu sa činjenicama. Najpre zato što znamo iz iskustva prošle decenije da su najveći troškovi pali na one koji su silom hteli da ostvare svoje ciljeve. Spoljni svet je imao male ili zanemarljive troškove. Budući da je sada regija koja bi mogla da bude destabilizovana manja i budući da su mogućnosti emigracije smanjenje, a to je verovatno bio najveći trošak u vreme prethodnih sukoba, destabilizacija Srbije, Bosne i Hercegovine i Kosova bi možda vodila povlačenju Evropske unije, SAD i drugih međunarodnih aktera iz te regije i gubicima onih koji u toj regiji posluju, i ne mnogo više od toga. Lokalni troškovi bi naravno bili mnogo veći.
Valjda se zato ova pretnja pojačava upozorenjem o mogućnosti da se destabilizuje čitav svet, jer bi to bio efekat kosovskog presedana. Ovo se zasniva na pogrešnoj upotrebi reči presedan ili se računa s neznanjem. Presedan obavezuje one koji donose odluke, recimo Savet bezbednosti. Ako bi eventualna odluka o Kosovu dovela do toga da bi se mnogi separatistički pokreti obratili upravo Savetu bezbednosti i tražili priznanje, to bi čak povećalo značaj međunarodnog prava i unelo veći red u tu oblast. Naravno, budući da na Kosovu nije reč o akciji Ujedinjenih nacija da bi se podržao separatizam, već da bi se zaštitio mir i ljudska prava, separatistički pokreti u svetu ne bi mogli da očekuju podršku u Savetu bezbednosti. Još gore stoji sa argumentom da bi separatistički pokreti bili ohrabreni, jer uzroci separatizma nisu u ugledanju, već sasvim drugi, što se vidi iz činjenice da ih nedostatak međunarodne podrške uglavnom ne obeshrabruje.
Ovoj zabludi o delotvornosti pretnje o destabilizaciji regije sada se pridružuje i druga da bi nekako mogao biti ubedljiv predlog da Kosovo dobije delimičnu nezavisnost. Da za međunarodne odnose ostane nadležna Srbija, bar kada je reč o predstavništvu u Ujedinjenim nacijama. No, to samo vodi sledećem pitanju: zašto ne može Srbija da predstavlja Kosovo u Svetskoj banci, a može u Ujedinjenim nacijama? Jer, ako ne može da zastupa interese Kosova u Svetskoj banci, jer Kosovo ima punu unutrašnju suverenost, tada iz istog razloga ne može da ih zastupa ni u Ujedinjenim nacijama. Da li će taj predlog biti prihvaćen kao prelazno rešenje, to je naravno druga stvar.
Tako da i pretnja destabilizacijom i predlozi o fiktivnoj suverenosti samo govore o tome da Srbija nema jasne predstave o državnim interesima i otuda nerealističnost, to jest ne računa se mnogo sa činjenicama.