Elite žive u prošlosti

Pavle Radić Tokom razaranja bivše Jugoslavije kod nas je masovna propaganda probleme svodila na nivo borbe, s jedne strane za očuvanje, a s druge – za uništenje države. Državobranitelje je, po toj propagandi, predvodila Srbija i njen partijsko-politički vrh, JNA i brojna samoproglašena patriotska udruženja, a rušitelje strani centri moći i njihove ekspoziture u secesionističkim republikama.
Ako pogledamo saldo novostorenih država, stvari o karakteru razaranja Jugoslavije i energijama koje su u toj tragediji dominirale izgledaju nešto jasnije. Slovenija je članica Evropske unije. Hrvatska, bez obzira na probleme u samoj Uniji, na dobrom je putu da to uskoro postane. Crna Gora, nakon zabluda i izgubljenih petnaestak godina, izlazi na put stabilnih evroatlantskih integracija. Makedoniju, i pored sve unutrašnje složenosti, na putu evropskih integracija blokira besmisleno inaćenje Grčke. BIH je žrtva spolja nametnute ratne podele, koja je onemogućava da funkcioniše kao normalna država. Srbija, najveća i najsloženija republika nekadašnje države od čijeg vrednosnog sistema je u najvećoj meri zavisila sudbina Jugoslavije, danas je nestabilna država.
Zašto je Srbija nestabilna zajednica? Zbog toga što još nisu prevladane anahrone ideje, koje su pre dvadesetak godina zamutile njen politički razum i koje su odlučujuće doprinele onakvom kraju Jugoslavije. Te ideje, neznatno modifikovane, danas onemogućavaju demokratsku konsolidaciju. Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, vladajuće elite Srbije nisu shvatile suštinu problema države u kojoj smo živeli. Koncept očuvanja ideološkog sistema bio je povezan s konceptom očuvanja države u tada poznatoj formi. To je u osnovi bilo tačno. Bez autoritarnog poretka, tako socijalno-istorijski složena zajednica kao što je bila Jugoslavija u dotadašnjoj konstitutivnoj formi, nije mogla opstati. Dilema je bila – ili dalja liberalizacija i izgradnja demokratskog poretka u svakoj od republika (pa onda odrediti meru eventualne zajedničke države), ili očuvanje države autoritarnim sredstvima.
Vladajuće elite Srbije nisu prepoznale da je dalja liberalizacija Jugoslavije i izgradnja demokratske Srbije pravi srpski nacionalni interes (na koji su se stalno pozivali). Cena nastojanja da se nedemokratskim sredstvima očuva država, po meri te elite, bila je prevelika. Naravno, vlastodržačke elite nisu imale na umu samo očuvanje stare države, nego pre svega očuvanje vlasti i monopola. Zbog toga su žrtvovale takoreći sve: građanski mir, ljudske živote, materijalna dobra. Konačno, i budućnost Srbije. Tvrdoglavo odbijajući demokratske promene, zloupotrebljavali su Srbe koji su živeli u drugim republikama i gurali ih u pobune i ratne sukobe, umesto u demokratske integracije u društva u kojima su živeli stolećima.
Ne bismo ponavljali poznato da se ne ponavlja vrednosna matrica koja i nakon svega danas onemogućava stvaranje demokratskog liberalnog poretka u Srbiji. Nama tragična iskustva nisu dovoljna da se izvuče bilo kakav nauk. Stare ideje, stare zadrtosti, pa čak i stari kompromitovani kadrovi i danas utiču na naš život.
U kontekstu svojevremene dileme – dalja liberalizacija ili očuvanje zatečene ideološke i konstitucionalne forme – zamislite situaciju da su Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci, Makedonci, Albanci sa Kosova, kao i brojni mladi i obrazovani Srbi koji su emigrirali iz ove zemlje, pristali da ostanu u državi u kojoj će im sudbina zavisiti od političkih elita iz prošle decenije ili koje sada dobrim delom još uvek gledamo u Skupštini Srbije? S obzirom na demografsku nadmoć Srba u takvoj zajednici i ovakav vrednosni profil naših elita, nema sumnje da bi im se to i dogodilo. Alternativu, sem manjih neuticajnih liberalnih grupa, Srbija nažalost nije ponudila. Nije je ponudila pre dvadesetak godina, kada je to bilo preko potrebno. Danas, kada je takva alternativa solidno koncipirana, u javnosti se teško širi zbog organizovanih višestrukih opstrukcija.