„Hegelovu slavu“, kao što je to već rekao Poper, „stvorili su oni koji više vole brzo uvođenje u dublje tajne ovoga sveta od napornih metoda nauke“. U svojoj disertaciji „O putanji planeta“ majstor paralogike Hegel nije imao nimalo problema da 114 godina posle Njutnovih „Principa“ dokaže da se planete moraju kretati saglasno Keplerovim zakonima. On je čak izveo dedukciju o stvarnom polozaju planeta, ali bez Urana. Promakla mu je, na njegovu žalost, činjenica da je Heršel 1781. bio otkrio planetu Uran. Ali, to nije sve; pomoću svog moćnog metafizičkog metoda Hegel u svojoj disertaciji nije uspeo da predvidi ni postojanje Neptuna.
Iz ovoga ličnog apsolutnog neuspeha da „iz samog mišljenja“ zasnuje upotrebljivu teoriju nebeskog kretanja, sa početka svoje intelektualne karijere, Hegel nije izvukao nikakvu pouku. Nesposoban da shvati osnove hipotetičko-deduktivnog metoda prirodnih nauka, nesposoban da shvati Kantovu razornu kritiku svake metafizike, Hegel je nastavio da razvija svoju metafizičku „teoriju svega“! Nastavio je da svoje „mišljenje mislî o mišljenju“ nametne kao zamenu za naučnu epistemologiju! Primetimo da su subjekat, predikat i objekat u rečenici – „mišljenje mislî o mišljenju“ – identični! Zato ovakve brojne Hegelove metafizičke paralogičke metafore ni u principu nije bilo moguće pretvoriti u algoritam koji bi nas vodio do znanja – a ni do formalne logike!
Za razliku od stabilnih pluralističkih temelja na kojima počivaju nauka i otvorena liberalna društva (istovremena vladavina mnogih ideja), u despotskim sistemima su Hegelova i marksistička dijalektika (koje pocivaju na sveopštoj zbrci kategorija vrednosti i saznanja) bile idealne da se ugrade u temelje državne ideologije! Nametanje tog jednog jalovog, neempirijskog nacina mišljenja i zaključivanja direktno je vodilo održanju statusa quo i u društvu i u politici. Pošto su prvo potpuno razoreni temelji na kojima su počivale društvene nauke, u zemljama real – socijalizma na red su došle i teorije saznanja fizičkih, hemijskih i bioloških nauka.