Estrada po poslovniku

Može se razumeti potreba određenih stranaka i poslanika da Skupštinu iskoriste kao scenu za svoju medijsku promociju, za podilaženje ili impresioniranje svojih starih, ali i potencijalno novih birača. Može se razumeti i potreba da se iritira politički protivnik, da se on izvede iz takta, da se na osnovu njegove nervoze još koji put poentira. Sve je to legitimno, postojano i u razvijenijim parlamentarnim sistemima od onog u Srbiji. Sasvim je logično i da u estradnoj zemlji i njen zakonodavni dom bude deo estrade.
Ali, svaka seoska, a kamoli ozbiljnija estradna priredba ima svoj takmičarski i revijalni deo. Ako to prevedemo u potrebnu reformu Poslovnika, to bi značilo da Skupština Srbije u svom „takmičarskom“ delu treba da teži nekoj vrsti „utakmice argumenata“ između vlasti i opozicije, a da se obavezno ostavi prostor i za „revijalni deo“, gde bi šefovi poslaničkih grupa i ostali poslanici igrali (govorili), ono što se kaže, „za raju“. Taj deo vremena mora biti dovoljan i da se medijski neko pokaže, a na njemu je da li će biti više lucidan i duhovit, ili prost i primitivan. Ipak, „revijalni“ deo, koji bi zabavljao auditorijum, ne bi smeo da bude duži od onog glavnog – „takmičarskog“. Srbija jeste, kako je to svojevremeno rekao Đinđić, „nedovršena zemlja“, ali je i „odocnela zemlja“, pa i „zakasnela nacija“ koja još ne ume da svoju državovoljnost formuliše u državotvornost koja znači institucionalizaciju, i to onu sposobnu da nadživi promene partijskih garnitura na vlasti.