Etika i politika

Odnos etike i politike je stara tema kojom su se bavili filozofi i društveni teoretičari različite ideološke provenijencije. Malo je verovatno da su srpski parlamentarci čitali nešto od toga, ali su zato svojom parlamentarnom praksom dali uverljivi dokaz zastupnicima škole mišljenja da su moral i politika dva potpuno zasebna entiteta. Principijelnost, doslednost, poštovanje date reči i ostale moralističke trice i kučine jednostavno nemaju nikakvu važnost pred stranačko-interesnim nagodbama. A pošto je odnos političkih snaga u Srbiji krajnje labilan, pošto su moguće nagodbe različitih vrsta, to su i prizori moralnih sunovrata na srpskoj političkoj sceni dodatno drastični.
Tokom protekle sedmice, od izbora do iznuđene ostavke Tomislava Nikolića, Narodnom skupštinom tekla je prava bujica moralnog beščašća. Kao u kakvoj govorničkoj vežbaonici, isti ljudi jednom su „dokazivali“ da je nešto crno, drugi put da je belo, samo što su oni, za razliku od glumaca, očekivali da im publika veruje da oni tako stvarno misle. Ko se zgražava nad ovom činjenicom, sigurno ne treba da bira političarski zanat, a oni koji su se opredelili za njega, očigledno, znaju kako preparirati obraz i gurati dalje, bez obzira na glib kojim se gazi.
Pošto su, dakle, ovako temeljno raspršene sve iluzije o moralnosti politike, ostaje da se analizira učinak mučnog konstituisanja vlasti u Srbiji posle januarskih izbora. Osnovni je utisak da Srbija nema snage za neku bolju vladu od ove koja je na vidiku. Po svemu sudeći, ovo je realni maksimum koji mogu da ostvare snage koje nisu za potpuno poništavanje petooktobarskih promena. Antievropska, crveno-crna koalicija iz vremena Miloševića i Šešelja ima podršku jedne trećine biračkog tela Srbije, i to je činjenica koja se nikako ne može preskočiti. Zasad se ova parlamentarno najjača grupacija neće domoći bitnih poluga vlasti, što daje nadu da neće biti povratka u devedesete. Za čvršće pristalice proevropske Srbije to, možda, i nije bogznašta, ali kako je moglo biti – dobro je da je i ovako.