Evropa kod nas i mi u Evropi

Milan Karagaća Nekada su vladari slali svoje pouzdane ljude da osluhnu glas naroda da bi na osnovu njihovih podataka i izveštaja ocenili da li su i koliko podanici zadovoljni, odnosno nezadovoljni. Na osnovu toga, i sugestija savetnika, vladari su popuštali ili zatezali. U svakom slučaju, reagovali su.
Politička istorija obiluje primerima koji potvrđuju da se ignorisanje informacija ili pogrešno reagovanje vraćalo kao bumerang i obijalo o glavu vlasti i samom vladaru, a sve preko leđa naroda. U savremenim uslovima osluškivanje „glasa naroda“ vrši se ispitivanjem javnog mnjenja, a tehničke mogućnosti obezbeđuju najširi obuhvat i relativno brzu obradu velikog broja podataka. Stepen pouzdanosti dobijenih podataka upravo zbog toga je visok i niko ozbiljan ne sme da ih ignoriše, a posebno ne država i njene institucije. U tom kontekstu valja skrenuti pažnju na dva alarmantna rezultata istraživanja javnog mnjenja.
Prvo, na pitanje da li bi otišli iz Srbije oko 25 odsto ispitanika odgovorilo je pozitivno, a kod mlađe populacije ta brojka prelazi i 70 odsto. Drugo, na pitanje ko vlada ovom zemljom, 27 odsto odgovorilo je da vladaju kriminalci, 18 odsto da vlada međunarodna zajednica (spoljni faktor) a sedam odsto smatra da vladaju vlasnici velikih preduzeća.
Sama po sebi nameću se pitanja: kakva je to zemlja iz koje toliki broj stanovnika želi da ode i – kako je živeti u zemlji u kojoj vladaju kriminalci ili toliki broj ljudi misli da oni vladaju? Ovo bi moralo biti dovoljan razlog za ozbiljno reagovanje države, pre svega vlade, ali i političkih partija. Ukoliko se iz bilo kojih razloga (širina obuhvata, reprezentativnost uzorka, poverenje u istraživačku agenciju ili bilo šta drugo) sumnja u verodostojnost podataka, trebalo bi hitno ponoviti istraživanje na većem uzorku uz paralelno angažovanje više istraživačkih timova, kako bi se došlo do što pouzdanijih rezultata.
Ako se pak preliminarno veruje navedenim rezultatima, moralo bi uslediti ozbiljno preispitivanje zašto je to tako. Šta su učinili, a šta nisu, svi oni koji na to imaju uticaja (pre svega država i njeni organi) i šta treba činiti da se situacija menja. To isto morale bi učiniti sve ozbiljne političke stranke, jer se radi o njihovim biračima.
Činjenica da bi toliki procenat stanovništva napustio zemlju je pravo patriotsko pitanje i ne može ga zameniti nikakvo verbalno zaklinjanje. Etiketiranje ovako velikog broja stanovnika kao nedovoljno nacionalno i patriotski svesnih nije ni opravdano ni uputno, niti pomaže sagledavanju suštine problema. Prema tome, bilo bi patriotski da svi društveni činioci, pre svega državne instucije i političke partije, detaljno analiziraju zbog čega toliko ljudi nije zadovoljno svojim statusom i šta ih tera da napuste rodnu grudu.
Sigurno je da bi većina izjašnjenih otišla u zemlje EU. To je ozbiljan argumenat i podstrek da se još snažnije afirmiše naše približavanje Evropi. To je i još jedan pokazatelj opravdanosti politike onih koji približavanje i ulazak Srbije u EU smatraju prioritetnim nacionalnim interesom. Po meri dostizanja evropskih standarda u Srbiji, dakle i uslova za normalan život, bolji standard, pravni poredak i demokratske institucije koje garantuju svaku sigurnost, nestajaće razlozi za odlazak iz zemlje.
Iz navedenog je jasno da je Evropa pre svega naš interes, mnogo više nego interes Evrope za nas, i zato su lažne sve dileme kojima se plaši narod da ulaskom u Evropu uništavamo našu tradiciju, nacionalni ponos, pravoslavlje ili da se zbog Evrope moramo odreći Kosova. Grčka, Bugarska i Rumunija su u EU, a nisu se odrekle ni pravoslavlja ni nacionalne tradicije. Kosovo je poseban problem, a pitanje je da li bi i postojao u sadašnjem obliku da smo svojevremeno, kada nam je nuđeno, u vreme Ante Markovića ušli u Evropu.
U medijima se stvara slika o dubokoj podeljenosti po pitanju EU, uz utisak da je ogroman broj onih koji se tom procesu protive, pa čak ima tendenciju rasta. S tim u vezi, treba istaći i da se najuticajniji mediji, uključujući i javni servis, nisu baš „pretrgli“ u afirmisanju evropskog puta. Evropska orijentacija nije postala opšta vrednost koju afirmišu mediji, niti za to postoji ozbiljan projekat. Kada to rade pojedine partije ili NVO, onda to ima konotaciju partijske promocije ili „delovanja stranih plaćenika“. Istovremeno, u medijima su još uvek prisutnije teme o svetskoj nepravdi, zaveri, tvrdnje da smo mi najmanje krivi za situaciju kod nas, a svi ostali mnogo više i sl. Na taj način svetu se servira slika Srbije koja odaje utisak da ne znamo šta hoćemo, ali zato naširoko obrazlažemo šta nećemo.
Da bi išli u Evropu, potrebno je da prvo uvedemo Evropu kod nas. Dakle, uspostavimo evropske vrednosti kod nas kako građani ne bi morali da odlaze iz zemlje da ih traže na drugom mestu.