Evropa, možda

Gordana Logar Bogatstvo nagađanja, spekulisanja, predviđanja i konačno prepucavanja – šta će biti sa Kosovom i kada, beskrajna su. Naročito ona što mogu da liče i na pretnje o tome koliko će – izgleda bilo koje rešenje – doprineti nestabilnost ne samo Srbiji već i celoj balkanskoj regiji inače lepo okruženoj zemljama članicama Evropske unije.
Vrhunac u bogatstvu ideja, viđenja i izjava je svakako bila ona ministra unutrašnjih poslova Srbije da Amerikanci prave prvu NATO državu u svetu. Nije doduše uobičajeno gotovo nigde da se iz ovakavog resora politički oglašavaju članovi vlade u času kad je narečena tema u vrhu međunarodne scene, ali maštovitosti, patriotizmu i jedinstvu (!) srpske vlade izgleda nema kraja i svi vode istu jednu brigu bez obzira na obaveze iz sopstvenih resora odgovornosti.
Ono što je, baš zahvaljujući tom mnoštvu kombinacija, nedavno javno i legitimno izbilo na videlo, mada nije bila tajna za pažljivije – ali i ne tako pažljive – posmatrače, jeste da baš Srbija i ne mora u EU ma koliko to Brisel strašno želeo da bi izbegao sve loše posledice po svih 27 članica ako ova saveznica Rusije zvanično ostane (kao i Rusija?) izvan evropske porodice. Ipak, dosad se uglavnom, ako se stvarima prilazilo racionalno, nije uvek nalazio odgovor na pitanje: kako to Beograd hoće u Brisel, a usvojenim skupštinskim dokumentima najavljuje prekid diplomatskih odnosa ili neke druge teške sankcije za EU ili bar pojedine članice. Sada se i zna, jer je rasprava u nacionalnom dnevniku ipak počela: može se i sam ostati, pogotovo što po svim istorijskim saznanjima s Rusima zajedno ima određen broj miliona stanovnika, pa se sam baš i ne može biti!?
Sa sigurnošću se, ipak, može sada tvrditi da je, zahvaljujući ovom najnovijem javnom otkriću, neskriveno jasno da Evropa u obliku EU nije baš ovde podržana zdušno bez obzira na sadašnju koalicinu vladu i razne evropske kancelarije i donesene ili očekivane (?) zakone na tom putu koji moraju proći kroz Skupštinu. Ma šta pokazivala relevantna istraživanja javnog mnjenja među građanima Srbije koji jesu za EU u većini, takav ishod nije neminovan. Između ostalog i zato što izgleda da građane (birače, dakle) o tome šta misle još samo ozbiljno, nenamešteno, pitaju i odgovore pošteno beleže i cene samo ugledniji delovi istraživačkih poslenika. U Vladi, pregovaračkim timovima, pojedincima uglednim, stranački uticajnim ličnostima i strankama u celini, sve više se vidi koliko je Srbija oko Evrope podeljena. Gotovo ravnopravni su dve ideje, dva pogleda, čak možda i dva paralelna procesa i nije baš lako odrediti ili biti uveren da je onaj proevropski toliko nadmoćniji iako nije reč samo o radikalima na drugoj strani. Konačno, evropski lik mogu, koristeći moderno oblikovanu masku, da navuku i neki, radikalima inače neuporedivo bliži, ma koliko se od njih ograđivali. U „odsudnom času“ njima bi Kosovo moglo da bude savršeno objašnjenje, isprika, povod da se izbegnu, kako misle, „sve zamke ulaska u EU“. Ukoliko bi se se na kraju zaista desilo „jednostrano priznanje nezavisnosti Kosova“, što možda i priželjkuju bio bi to kao dar s neba.
Ostati sam, svoj, sa svojim biznismenima koji kupuju dojučerašnje nacionalno blago s pravom, jer su naši, pa još iz investicionih fondova u bankama van Srbije, koji onda budu predstavljeni kao strana ulaganja. Ukoliko i monopol imaju, bar nisu stranci, kao što su oni kojima je uprkos domaćinskoj, patriotskoj, noti u potpunosti podlegao, ko zna zašto, g. Velimir Ilić, pa ne može ni delove ugovora o izgradnji jednog tako za Srbiju dobrog puta da pokaže ne samo javnosti, već ni svim ministrima!!
Što se tiče tog jednostranog priznavanja kosovske nezavisnosti jedno je od nagađanja koje ide naruku onima koji neće u Evropu, a izgleda da bi moglo da se desi uprkos tvrdnji Aleksandra Simića, savetnika najvišeg srpskog vrha – da za to međunarodna zajednica apsolutno nema pravnu osnovu. Po Simiću pravnici, za razliku od njega samog i istomišljenika, s one druge strane, stvarno ne znaju da nađu pravnu zasnovanost i tumačenje u međunarodnom pravu za – tako nešto.