Evropska privlačnost Srbije

Na terenu, Evropska unija je izuzetno složena, verovatno najsloženija organizacija na planeti, i njenu politiku određuju interesi Unije, pojedinih članica, različitih struja unutar članica, i suprotstavljenih struja unutar tih struja.

EU je u (pre)više navrata demonstrirala svoju neodlučnost i nespremnost da preuzme punu odgovornost za integraciju dela evropskog kontinenta danas označenog kao Zapadni Balkan. U lobijima i dvoranama evropskih institucija besni rat između pristalica i kočničara proširenja Unije. Kao jedna od posledica ovog konflikta, ponašanje EU prema zemljama-kandidatima često je kontraintuitivno. Poslušno ispunjavanje uslova ponekad znači dobijanje štapom po leđima, dok se neposlušnost neretko nagrađuje šargarepom.

Poslanici Evropskog parlamenta su nedavno glasali za rezoluciju o proširenju na Zapadni Balkan i, iako među teškašima u EU poput Nemačke i Francuske, kao i u Vašingtonu raste raspoloženje da se Srbija što pre primi u EU kako bi se neutralisao uticaj Rusije i Turske, nikako ne treba potceniti snage u EU koje se protive primanju novih članova. Trvenje ovih dveju struja moglo bi da odloži ulazak zemalja Zapadnog Balkana do u nedogled.

Zbog svoje glomaznosti i unutrašnje nekoherentnosti EU mora da bude trgnuta iz svoje apatije i da bude privučena. Privlačnost jedne zemlje kao partnera za EU nije obavezno stvar izbora , nego posledica sposobnosti te zemlje-kandidata da demonstrira svoju vrednost. Ako se tu umeša i potencijalni suparnik koji signalizira interes prema dotičnoj državi, privlačnost kandidata se višestruko povećava.

Ni godine poslušnog ispunjavanja američkih i evropskih uslova, ni izručenje gotovo svih haških optuženika, kao ni sistematska ekonomska i institucionalna transformacija nisu dovele Srbiju mnogo bliže Uniji nego što je bila 6. oktobra 2000.

Interesovanje osnažene Rusije i probuđene Turske jeste. Novi hladni ratnici ne mogu da dozvole luksuz da Srbija postane proruski trn u stopalu evrope, ili da Turska ponovo počne da vuče samostalne poteze na Balkanu .

Naravno, ne može bilo koja zemlja da ide uz dlaku moćnoj organizaciji poput EU. Srbija je u ovom slučaju pomalo poseban slučaj. Strani diplomati postepeno počinju da prepoznaju potencijal Srbije da igra značajnu rolu na području Zapadnog Balkana. Poput Rusije, čija vojna moć i politički uticaj kroz istoriju nisu bili proporcionalni njenoj ekonomskoj moći, Srbija u skladu sa svojom veličinom takođe poseduje sličan kvalitet. U nedavnom izlaganju na univerzitetu Karlton u Otavi, ambasador Kanade u Beogradu je napomenuo da „Beograd može da bude izuzetno konstruktivan, ali i izuzetno nezgodan partner u regionu“. Ni generalni sekretar NATO-a Rasmusen u poslednje vreme ne propušta priliku da naznači kako je Srbija ključni igrač na Balkanu.

S druge strane, tvrdoglavo odbijanje holandske vlade da prestane da blokira Srbiju na njenom putu u Evropu ocenjeno je kao preterano čak i od strane većine evropskih partnera. Insistiranje na stavu da izručenje dva preostala od više od četrdeset osumnjičenih za ratne zločine ne predstavlja dovoljan dokaz saradnje sa Haškim tribunalom isto je kao da studentu kažete da ocena veća od devet nije dovoljna da se položi ispit.

Pod pritiskom velikih igrača Holandija je na kraju popustila, ali i dalje insistira na probnom periodu i instrumentima „za održavanje Srbije pod pritiskom“. Holandski ministar inostranih poslova usput poručuje Beogradu da ne žuri sa podnošenjem kandidature za članstvo u EU.

Vršiti pritisak na zemlju koja je po svim merilima demokratska, ima proevropsku vladu i članstvo u EU kao deklarisan cilj je čisti cinizam. Da ne pominjemo da o fer i partnerskom odnosu ovde nema ni govora. Da li je trebalo nastaviti političke pritiske na, recimo, Južnu Afriku nakon ukidanja aparthejda? Ili na Rumuniju nakon svrgavanja Čaušeskua. Ako se zagrebe ispod površine, osim političke inercije, uskogrudih interesa i uticaja sa strane teško da bi se našlo racionalno objašnjenje za ovakav odnos nekih struja i zemalja unutar EU prema Srbiji. Zbog toga, odlučnija i nezavisnija strategija Beograda treba da se primenjuje paralelno sa skakanjem kroz obruče i trčanjem za mehaničkim zecom.

Veoma uticajna struja unutar Unije koja se zalaže za pauzu u proširenju nakon prijema Islanda i Hrvatske mogla bi iskoristiti ovaj holandski instrument pritiska i druge oblike kontrole da odloži prijem Srbije i ostatka zapadnog Balkana, kao i najkontroverznijeg kandidata – Turske, dokle god im to odgovara. Znači, veoma dugo.

Kao i u svakoj drugoj igri privlačenja, strana koja ima veću mogućnost izbora potencijalnih partnera dobija na atraktivnosti. Što Srbija bude vodila nezavisniju i raznovrsniju spoljnu politiku, uz istrovremeno ispunjavanje evropskih standarda, pre će ući u EU. Ubrzano smanjivanje zavisnosti od Evrope vodi Srbiju pravo u nju.

Autor je magistar novinarstva i stariji savetnik za komunikacije nastanjen u Otavi