Rodoljub Šabić Na današnji dan, pre tri godine, 3. januara 2004, i u našoj zemlji stupila je na snagu i počela da pravno deluje Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Skupština tadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore usvojila je Zakon o ratifikaciji 26. decembra 2003, istog dana on je objavljen u „Službenom listu Srbije i Crne Gore“. Osam dana od objavljivanja, Zakon je stupio na snagu. Zato je 3. januar dan koji vredi pamtiti. Na taj dan integralni deo našeg pravnog poretka postao je dokument koji u oblasti ljudskih prava ima izuzetno važnu ulogu. Njegovim prihvatanjem deklarisano je opredelenje za jačanje demokratije, zaštitu i unapređenje ljudskih prava i vladavinu zakona, i uključivanje u jedan veliki nadnacionalni mehanizam, čiji je cilj da pronađe prave odgovore za izazove sa kojima se u svim oblastima života, kulturi, prava i ekonomiji, države članice suočavaju. Prihvatanjem Konvencije, deklariše se i spremnost za prihvatanje činjenice da odbrana, promovisanje i afimirisanje gore pomenutih vrednosti nisu samo unutrašnja stvar pojedinih država, već su nešto što spada u sferu podeljene, kolektivne odgovornosti svih država.
Ne manje važno je i to da smo prihvatanjem konvencije i mi, građani Srbije, uključeni u korpus koji broji bezmalo milijardu ljudi, a u kome su svi obuhvaćeni jurisdikcijom Evropskog suda za ljudska prava, sa svim konsekvencama koje iz toga proizlaze. Dakle, Evropska konvencija o ljudskim pravima deo je unutrašnjeg pravnog sistema Srbije i primena njenih odredaba predstavlja obavezu i za naše sudove i za sve druge organe vlasti. Naši građani u postupku pred organima vlasti mogu se direktno pozivati na tekst Konvencije, a organi vlasti dužni su da joj u slučaju kolizije daju prioritet u odnosu na domaće zakone i, razume se, podzakonske akte.
Organi vlasti mogu i treba da neposredno primenjuju odredbe Konvencije. To je, razume se, moguće sa onim koje su po svojoj prirodi takve da omogućavaju neposrednu primenu. Normalno, ima i odredbi Konvencije koje se ne mogu neposredno primenjivati, koje svoju razradu nužno moraju imati u domaćem, nacionalnom zakonodavstvu.
To ne može ići ni brzo, ni lako, ali baš zato ostvarivanje Konvencije mora biti predmet stalne pažnje i ocenjivanja. A, validne ocene ne možemo davati sami sebi. Stvarno relevantne ocene u ovom slučaju daju drugi. U tom kontekstu, nezaobilazan je fenomen Evropskog suda za ljudska prava i njegove prakse. Čitati i tumačiti tekst Evropske konvencije van konteksta sudske prakse Suda iz Strazbura, zapravo nije moguće. Presude ovog Suda objašnjavaju i na meritoran, obavezujući način tumače tekst Konvencije. Sa tim ćemo, nažalost, u dogledno vreme da se suočimo u verovatno dramatičnoj formi. Pred Evropskim sudom za ljudska prava trenutno je u proceduri više od 1.500 tužbi zbog povreda različitih ljudskih prava, počinjenih od strane naših organa vlasti. Kako stvari stoje, taj broj bi mogao sve više i brže rasti.
Posebno me interesuju tužbe koje se tiču kompleksa prava vezanih za slobodu izražavanja, slobodu prijema i distribucije informacija i, razume se, slobodu pristupa informacijama. I, potreba da, s tim u vezi, evropske standarde prepoznajemo i pre nego što nam budu nametnuti odlukom suda. Mnogi odgovorni u organima vlasti, po mnogo čemu sudeći, ne raspolažu nivoom znanja koji je potreban za to da bi državni organi svoje postupanje doveli u sklad sa potrebom ostvarivanja pomenutih sloboda, u skladu sa standardima definisanim Evropskom konvencijom i stavovima izraženim kroz odluke Evropskog suda za ljudska prava. Ova činjenica ima (ili će imati) nesumnjiv negativni uticaj na efekte delovanja novih domaćih institucija, čiji je zadatak da štite ljudska prava – Poverenik, Ombudsman, i sl.
To upućuje na bar dve važne stvari u vezi sa osposobljavanjem odgovornih za primenu Evropske konvencije. Prva je sprovođenje, na globalnom, državnom nivou, organizovanog i koordiniranog programa edukacije, pre svega pravnika, za primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ali i drugih komplementarnih zakona. Druga, kratkoročnija, podrazumeva neodložno prihvatanje nekih osnovnih, nespornih, u evropskim relacijama potpuno afirimsanih stavova u odnosu na ostvarivanje, odnosno ograničavanje ostvarivanja slobode izražavanja, što znači i slobode prijema i distribucije informacija i slobode pristupa informacijama. Sasvim pojednostavljeno, to podrazumeva prihvatanje stava da je svako oganičavanje te slobode moguće i legitimno samo ako su ispunjena tri kumulativna uslova. Prvi, da je osnov za to ograničavanje izričito predviđen zakonom. Drugi, da ograničavanje ima za cilj zaštitu pretežnijeg, takođe legitimnog, Konvencijom ili zakonom zaštićenog interesa. I treći, da je ograničenje zaista neophodno u demokratskom društvu. U našoj praksi nema previše problema sa prepoznavanjem prvog, pa ni drugog interesa. Ima, međutim, zaista mnogo problema sa prepoznavanjem trećeg. U izvesnoj meri, u društvu bez duge demokratske tradicije, to je i logično. Ipak, ograničavanje pomenutih sloboda često nije izraz tradicionalizma, konzervativizma ili primitivizma, već je pokušaj da se od javnosti sakriju činjenice koje ukazuju na nesposobnost, odsustvo rezultata, zloupotrebu, korupciju.
Za normalan tok demokratske tranzicije jako je važno da svako ograničenje slobode mišljenja, izražavanja, prijema i distribucije informacija i pristupa njima može biti, pre ili kasnije, predmet kontrole od strane Evropskog suda, ali je još važnije da bude predmet posebne pažnje naše javnosti.