Fotografija jedne države

Milija Milovanović Poslednjih nekoliko dana fotografije sudije Okružnog suda u Beogradu Živote Đoinčevića preplavile su medije, baš kao u vreme njegovog spektakularnog hapšenja tokom, sada već istorijske, korčaginovski udarničke policijske akcije „Sablja“. I to slučajno, baš one iste, propagandno zastrašujuće i razoružavajuće, policijski pravnosnažno osuđujuće fotografije jednog sudije uhapšenog, između ostalog, i zbog toga što je „za novac puštao kriminalce iz zatvora i što je kao pripadnik Zemunskog klana učestvovao u atentatu na premijera Đinđića“, koje su svojevremeno obišle svet.
Policijske fotografije tek ulisičenog, razdrljenog, neobrijanog ali nepokornog sudije sumornog izgleda koji će posle dvoipogodišnjeg dugog i mučnog krivičnog postupka biti pravnosnažno oslobođen onih nadrealno bednih optužbi zbog nedozvoljenog držanja oružja, vraćenog na posao i to, po vlastitom zahtevu, na mesto predsednika krivičnog veća Prvostepenog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, čudesno su vaskrsle upravo u vreme kada je objavljena i vest o novčanoj naknadi koja mu je dosuđena zbog neosnovanog, dvoipomesečnog lišenja slobode i svih onih profesionalnih i ljudskih gadosti kojima je sa prkosnim prezirom, sudijski odvažno i podvižnički strpljivo gledao u oči dve i po godine. Ostale su, međutim, do današnjeg dana avetinjski žive i nepresuđene sve one zastrašujući besramne i histerične, medijske optužbe povodom kojih se još uvek inkvizitorski vodi, fantomski, beskrajno dugi, kafkijanski proces protiv ovog sudije, ponovo vaskrsao odmah po danu, kada pozamašnoj grupi novinara nije dozvolio prisustvo u sudnici kapaciteta od jedva desetak mesta. Kada im se obratio sudijski strogo ali pristojno, s poštovanjem i nepokolebljivo, iskreno i nepristrasno, štiteći svoj ali i integritet okrivljenih, upravo na onakav način koji je jedino civilizacijski moguć, ali koji je samo u njegovom bivšem slučaju bio nemoguć, izvrgnut je ruglu.
Obrušila se svekolika novinarska taština na izranavljenog sudiju, unisonim medijskim podsećanjem hipokrizijski anestezirane javnosti na sva ona „zlodela“ čoveka koji se usudio da im se suprotstavi i koji je upravo iskušenički proživeo sve one danteovski paklene krugove koji se ne mogu opisati niti obrisati. Još uvek se iščuđavaju i sprdaju pravno neuki novinari i urednici kako se to za dva dana može presuditi jedno tako složeno i kabasto krivično delo kao što je krivično delo poreske utaje, kao sastavni deo jednog medijski atraktivnog sudskog predmeta, nesrećno naviknuti na višegodišnje i uglavnom jalove procese takve vrste. Posprdno mašu onom njegovom zatvoreničkom fotografijom kao ucenjivački opominjućom, omalovažavajućom presudom, osvetnički bezumno i palanački perfidno, praveći se detinje nevešti, đavolski dobronamerni i surovo profesionalni, ne shvatajući da njome istovremeno mašu i svojom slikom u napuklom ogledalu ove države, sfumato zatamnjenom, izobličenom i nerazaznatljivom od preteškog bola, jada, gada, nebeski silne gluposti, osvetnički razarajuće pakosti i konačno, onog preteškog stida Jozefa K, stida koji će nas ipak sve nadživeti.