Gde se dede socijalna pravda?

Aleksej Kišjuhas Sociolozi Aljoša Mimica i Vladimir Vuletić su 1998. godine objavili jedno sjajno bibliometrijsko istraživanje. Bila je to analiza citiranosti tri autora u časopisu „Sociologija“ od 1959. do 1996. godine. I to kakvih autora – Karla Marksa, Emila Dirkema i Maksa Vebera. Njih trojica, iz dobrih razloga, važe za stožerne stubove nauke koju nazivamo sociologijom. Sva trojica su istinski sociološki klasici, gotovo kanonizovani autori kojima se i današnji sociolozi kontinuirano vraćaju smatrajući njihove misli aktuelnim i aplikabilnim. Do kakvih, dakle, rezultata dolaze Mimica i Vuletić? Karl Marks nekada beše neprikosnoveno i prepoznatljivo najpopularniji/najcitiraniji autor jugoslovenske sociologije. Međutim, krajem osamdesetih i početkom devedesetih Marks beleži izuzetno nagli i naglo izuzetni pad u citiranju. Jedan od tri klasika, Karl Marks, odjednom iščezava. I to upravo u vreme rušenja izvesnog zida u Berlinu. Ova činjenica zapravo govori mnogo o moći vannaučnih uticaja na sociologiju. Naslov rada Mimice i Vuletića bio je u formi provokativne i posve refleksivne zapitanosti: „Gde se dede treći klasik?“ Super.
Isto pitanje moguće je i potrebno uputiti današnjim političkim elitama u Srbiji. U postizbornim danima, kada je radikalima bilo stalo do ugroženih, DSS-u penzioneri postaše bitniji od Kosova, a Demokratska stranka svoje žuto farbala u crveno, valjalo je upitati: a gde je to bio Karl Marks – dosad? Da li su to političke partije u Srbiji dosegle ideološko prosvetljenje u noći 11. maja ili im je ruka samo posegla za kalkulatorom, odnosno aparatom poznatijim kao digitron? Zbog surovo jednostavnog brojanja do 126 koje rezultira u nužnosti šlihtanja Ivici Dačiću, ukupna politička pozornica na rečima je skretala ulevo i u levo.
Šta zapravo podrazumeva činjenica da se iz stranačkih truba i trombona i DS i DSS i G17 moglo čuti da iduća vlada ima biti posvećena socijalnoj pravdi? To jest, da li ovo znači da je od 2000. naovamo u Srbiji vladala socijalna iliti društvena nepravda? Kakva li je to nadripolitika vođena ukoliko Socijalistička partija Srbije treba da bude onaj korektiv kapitalizma Divljeg istoka? Ironija je da ljudi odgovorni za bogaćenje većine današnjih bogataša danas nastupaju kao branioci siromašnih. Ima neke mučne istorijske ironije u tome da su navodni branioci interesa penzionera oni koji su ih prvobitno odveli do kontejnera kao izvora proteina i belančevina. Da kapitalizam ima pacifikovati partija koja je kreirala novu buržoaziju i masu lumpenproletera u Srbiji i to brutalnom pljačkom začinjenom masovnim ubistvima. Skoro pa isti svet čije je upravljanje zemljom proizvelo većinu socijalnih problema za koje se danas pohlepno i pohotno nudi da će ih rešiti.
Osim groznog ukusa u ustima zbog relativizatorskog milozvučja koje se svakodnevno odašilje ka Socijalističkoj partiji Srbije, zaboravlja se na još jedan mučan osećaj u stomaku. A on je sledeći: kako da se osećaju mnogi ljudi koji su zaista u stanju socijalnih potreba – siromašni, nezaposleni, invalidi, penzioneri – a koji svih ovih nedelja postaju moneta za flert između političkih partija? Čije su potrebe i životi samo simbol, nešto poput bombonjere ili skupog koktela poslatog devojci sa velikim grudima za stolom preko puta. Kada jedna izuzetno ozbiljna stvar kao što je socijalno odgovorna politika biva u igri tek kao predmet privoljavanja i odobrovoljavanja. Kada jedna relevantna političko-ideološka orijentacija kao što je, recimo, socijaldemokratija ili levica uopšte, bivaju nutkani kao sredstvo da se smuva nekoliko lidera koji su dobili premiju na izbornoj lutriji. Ako je socijalna pravda tako fantastična stvar – a jeste – pa gde je bila dosad?