Gde se održava unutrašnji dijalog?

Ponovo.

A šta se zapravo dešava?

Kada je o unutrašnjem dijalogu sa ovakvim vlastima reč, treba najpre odgovoriti na prethodno pitanje: vredi li sa njima pričati o ustavu, zakonima i pravu, ako znamo da su spremni sve to pogaziti? Vredi li se nadati da će ih međunarodna zajednica naterati da iskreno razgovaraju i sprovedu dogovoreno?

Ne, osim u pogledu postizanja konačnog rešenja kosovskog pitanja.

Sve drugo o čemu bi se dijalog morao voditi (fer izbori, nezavisno pravosuđe, sloboda medija, ljudska prava i slične teme) međunarodnoj zajednici je sekundarno. To moramo sami, to je naša stvar.

Vašington i Brisel zanima regionalna stabilnost i Kosovo je trenutno jedina i najvažnija stvar za njih. Zgodno bi im bilo da se oko toga okupi cela opozicija, kako bi bili sigurni da svi guramo ka njihovom prioritetnom cilju. Zato pitanje učešća u dijalogu povezuju sa pitanjem udruživanja opozicije.

Legitimno, koliko god se mnogima ne dopadalo. Međunarodna zajednica nije dužna baviti se našim potrebama da imamo demokratsko društvo. A i ne vide da smo tu potrebu preterano izrazili, kada nas malo dublje analiziraju.

Vlast takođe želi da priča samo o Kosovu, jer se onda dijalog pretvara u raspirivanje emocija, merenje ko je veći patriota, a ko izdajnik. Teme važne za građane ostaju nepomenute. Kosovsko pitanje zgodno je za učvršćivanje vlasti. Razgovori o reformi pravosuđa, slobodi medija, fer izborima i ljudskim pravima i slobodama vlast mogu samo da oslabe. Naša vlast pravosuđe doživljava kao važnu polugu moći kojom se privilegovani drže iznad zakona. Zašto bi se kroz ustavni dijalog odrekla tog moćnog alata uticaja na neistomišljenike?

Da vlast nema nameru iskreno da razgovara o ustavnim promenama vezanim za nezavisno pravosuđe i demokratska prava i slobode, govori i činjenica da su Udruženje tužilaca, Društvo sudija i nevladine organizacije (YUCOM, Cepris i dr.) napustile dijalog, nezadovoljne rešenjima na kojima insistira vlast, jer ona dodatno narušavaju krhku i gotovo nepostojeću nezavisnost pravosuđa.

Delu opozicije to takođe odgovara, jer u toj galami retko ko će se setiti da postavi pitanje zašto već odavno nemamo reformisano i nezavisno pravosuđe i ko je tu pravio nekakve brljotine. Plus, time se zadobija i podrška međunarodne zajednice, bez koje ni ove vlasti ne bi bilo.

Svođenje unutrašnjeg dijaloga o ustavnim promenama isključivo na kosovsko pitanje drastično sužava okvir ustavnog dijaloga. To je kavez ograđen svim do sada potpisanim sporazumima. Sumnjamo i da će nam pokazati baš sve do sada potpisano, jer bi to mnoge kompromitovalo. A da poluinformisani u dijalog uđemo i biramo da li će nas vlast nazivati izdajnicima ili će nas međunarodna zajednica doživeti kao faktor koji radi protiv stabilizacije regiona – ne hvala.

Pretvorite lažni unutrašnji dijalog u spoljašnji monolog i priznajte građanima istinu. Istorijska je pravda da baš vi to uradite. Bili ste najglasniji duvači ratnih truba. Nadamo se da ćete postići barem toliko da i albanskim duvačima u ratne trube bude makar malo neprijatno da saopšte istinu svojim građanima. U tome vam nećemo odmagati.

U pogledu opozicionog udruživanja, njega svakako ne bi trebalo zasnivati samo na spremnosti opozicije da uđe u kavez unutrašnjeg dijaloga omeđenog kosovskim pitanjem. Primaran je interes građana. Primarno je sve ono čega u unutrašnjem dijalogu nema, a što istinski treba da dovede do promene sistema. Otvaranje dijaloga o ovim temama na srednji rok i te kako je i u interesu međunarodne zajednice, jer nedemokratsko društvo trajni je izvor regionalne nestabilnosti.

U krajnjem, to i jeste scenario evropskih partnera: poglavlje 35 (Kosovo) im je prioritetno, zatim slede poglavlja 23 (Pravosuđe i osnovna prava) i 24 (Pravda, sloboda i bezbednost), a potom konačno i ekonomska poglavlja koja građanima treba da donesu bolji životni standard.

Dijalog ima smisla, ali samo ako se u njemu otvore teme važne za građane i ako se isti povede u Narodnoj skupštini. Ko nju gleda, može lako videti da prava opozicija tamo već nastupa bez velikih razlika o fundamentalnim demokratskim načelima. Konačno, jedina u ovom trenutku ispravna tačka okupljanja opozicije morala bi biti poglavlje 23. Za ovo društvo presudno je važno složno insistirati kod međunarodne zajednice da pritisne vlast da to poglavlje sprovede do kraja i što pre zatvori. To će nam doneti nezavisno pravosuđe, oslobođene medije i fer i demokratske izbore. Ko to ne želi, neiskren je i kalkuliše. To je jedini put smanjivanja konflikata i u našem društvu i u regionu.

Nije li to svima u interesu?

Autor je narodni narodni poslanik Dosta je bilo