Glancanje ogledala

Vrtoglavi rejting koji su ovih dana beležili televizijski prenosi sednica parlamenta ne može biti dobar znak. Skupština nije nimalo ličila na mesto gde narodni izabranici donose zakone. Toga je bio svestan i njen tek izabrani predsednik Oliver Dulić, koji je obznanio nešto što je svima bilo kristalno jasno: ovako više ne može. Posle ružnih epizoda koje su kreirali poslanici, transformacija od pljuvaonice, kako se često u javnosti etiketiralo skupštinsko zdanje, do ugledne institucije u društvu, koju u perspektivi vidi najmlađi predsednik u istoriji parlamentarizma u Srbiji, može izgledati kao mladalačka maštarija.
Međutim, trenutak je takav da se ovakva vizija može smatrati zajedničkom obavezom, pre svega parlamentarnih stranaka, ali i drugih učesnika u političkom i društvenom životu. Dulić je priznao da problemi leže u samom parlamentu i da odgovornost za njegov loš imidž snose sve poslaničke grupe: „Mi smo ogledalo Srbije, bićemo vrednovani po načinu na koji budemo debatovali, kvalitetu zakona koje budemo donosili, odnosu koji budemo imali prema vladi, ali i odnosu koji budemo dopustili da prema parlamentu imaju druge institucije u državi“. Problem sa sve češćim manirom fudbalskih fanatika da prekidaju mečeve istrčavanjem na teren, UEFA je zgodno rešila: kamera ne beleži te scene tako da one za TV gledaoce i ne postoje. Svojevremeno su kod nas na isti način, isključivanjem tona, „ućutkivani“ opozicioni poslanici. Nema spora da su televizijski prenosi skupštinskih zasedanja tekovina demokratije u koju ne bi valjalo dirnuti, iako su je pojedine poslaničke grupe izvitoperile u besplatne minute propagande za svoje stranačke boje. Zakon o Skupštini Srbije i promena Poslovnika o radu trebalo bi da postanu čvrsta brana takvoj manipulatorskoj praksi. Novi predsednik Skupštine verovatno je upravo to imao na umu kada je rekao da je potrebno pronaći balans između prava opozicije da kritikuje vlast i stvaranja uslova da se parlament bavi svojom osnovnom dužnošću.
Izvinjenjem potpredsednicima koji su izabrani „u paketu“ sa Tomislavom Nikolićem, Dulić je pokazao da predstavlja novinu na političkoj sceni Srbije. Ipak, za uljuđivanje parlamenta nije dovoljno nekoliko uljudnih reči. Veliko je pitanje kako će se on transformisati sa jogunastim i u opstrukciji izvežbanim sledbenicima Vojislava Šešelja, za kojima povremeno ne zaostaju ni drugi. Kad ne bi znao ko iz koje stranke dolazi, gledalac parlamentarnih svađa ponekad ne bi verovao da tamo ima predstavnika partija koje se zovu demokratskima i koje teže približavanju Srbije Evropi.