Grad svetlosti

Obeležavanje prestupanja iz odlazeće u novodošavšu godinu podrazumeva svečanu atmosferu, ambijent u kome nada kod svih dobija krila i čas olakšanja od nedaća i njihovih posledica, zarez u vremenskom protoku koji nesporazume makar i na trenutak pretvara u odobrovoljenje, razumevanje i praštanje.
Umorni Beograd, godinama unazad trpeo je udarce sa svih strana. Najteži su bili oni koji su dolazili od samih Beograđana. Kad su ga se odricali prihvatajući besomučne kritike, primedbe bez dobre namere i uvrede nemilih gostiju. Iz tog rezervoara usvojene krivice bez obala, ne doprinoseći mu, cinično su čekali da se sam promeni. Oni, iako tamo možda nikad kročili nisu, živeli su u Parizu, Njujorku, Berlinu ili Amsterdamu, ponajviše u Briselu, a samo stanovali u Beogradu, sivoj spavaonici, hangaru ateriranih želja i mišje slobode.
Ove godine Beograd se, da ne odustanem od stereotipa izveštavanja, kupao u svetlosti! Gradska vlast kao da je želela da osvetli zategnuto lice grada, da pokaže koliko se velikih, a nedovoljno primećenih promena desilo. Tvorci javnog mnjenja ovu svetlost razumeli su kao lampu u istražnom zatvoru. Bez daha jurili su turiste i prepadali ih pitanjima: otkud vi ovde, zašto ste došli, koliko ćete ostati ovde, šta ćete reći kad se vratite, da vam ovde nešto slučajno nije bilo dobro… Naviknuti na uniformisane turiste, NGO diplomatske kalfe i šegrte, donosioce odluka o našem statusu i vlasnike naše sudbine, zbunjeni i nespremni kao i uvek, nađosmo se u novoj situaciji. Ničim izazvani pojavili su se mladi turisti iz nekih stranih, a naših zemalja, pa i pravi strani a stranci koji imaju želju da vide i upoznaju Taj Beograd! Taj sa mape najrizičnijih zona sveta, to strašno mesto iz novina, tv izveštaja i novokomponovanih ratnih holivudskih limunada, taj rasadnik terorizma, to carstvo kriminala, leglo nacionalizma, taj arhitektonski biro balkanske kasapnice, prestonicu Slobistana, južnoevropsko smetlište, dilersko odmorište. Pa jasno je kao dva i dva: sve je više onih koji hoće da virnu u Tamni vilajet.
Nekako imam utisak da dolazi vreme boljeg osvetljenja. To je vreme u kome nisu više interesantni proplamsaji slabog svetla, dobro kontrolisane informacije pouzdanih izveštača s lica mesta i hotelskih ratnih reportera. Osećam vreme smelih, provokativnih pisaca iz Srbije čiji će se glas razlikovati po tome što svetsku, evropsku javnost ne obaveštava i ne izveštava. Oni ne govore o zloupotrebljenoj i silom izneverenoj humanosti, već iz nje. U skladu sa zakonima termodinamike – mali prostor, veliki pritisak – kovitla se novovremena mudrost, jedina snaga kojom se dosadašnje nevidelo preinačuje u videlo.
Novi autonomni spisatelji, sa belegom mesta iz kog potiču, udovoljavaju zanimanju medijski utamničenih čitalaca, udaljenih i pretvorenih u nezinteresovane i ograničene potrošače. Pisci kojima je potreban vetar u leđa za svetska mora svakako nisu oni koji pripadaju korpusu fabrikanta politički korektne, naručene i emotivno cenzurisane literature, one vazalske za salonsko raščitavanje i povraćanje. Još manje bi se ovi naši književni ledolomci mogli svrstati u inkasante epske literarne potrošnje ili ponosne nosioce patriotske srčane aneurizme, u one, dakle, što su rasprodali tradiciju, plitkom pameću i netalentom umnožili bedu i proširili deponiju. Interesovanje za naše autore raste. Objavljuju se sporadično bez ciljeva i plana, nasumično i u skladu sa susretom ambicije i dobre volje zainteresovanih pojedinaca. Nažalost, stranim izdavačima se ne udovoljava niti se oni motivišu koliko je potrebno da bi poetski govor naših pisaca nadjačao vladajuće stereotipne otpore recepciji.
Bitef, Bemus, Fest nastajali su iz potrebe da se duh Beograda osvetli i da njegova svetlost ne bude festivalska, svečarska i usputna radost trenutka. Beograd je sebe upisivao u prestone gradove tako što su snažni pojedinci i razigrane slobodnomisleće grupe budile uspavane, posustale ili slomljene duhove, što su kreativnosti dali zamaha, što su razbijali rezignaciju i ravnodušnost. Plaćala se uvek visoka cena neprihvatanja i inercije trenutnih interesa i male trgovine, političkog i stručnog okruženja. Dovodeći i odvodeći velika umetnička imena, festivalski ljudi pokazivali su meru i merače dostignuća, dokazivali da je stvaralaštvo jedina prirodna boja socijalnog zdravlja i istina kojoj nema granica niti prepreke.