Građanke trećeg reda

Nataša Marković Uvek su me privlačile dve krajnosti ženske egzistencije, svetice i prostitutke i misterija koja ih okružuje… Ženstvenost, zavodljivost, seks, erotska potentnost, centar su ženske moći. Rađanje novog života i odbrana života u biti je ženskih misterija. Seks, ta divlja, neuhvatljiva i nepredvidljiva prirodna energija, glavno je oružje kojim žene potčinjavaju muškarce. Zato je muškarac kroz istoriju, kao i svako despotsko i represivno društvo, želeo po svaku cenu da seksualnu moć žene drži pod kontrolom. Zakonima, moralom, ličnom vlašću nad ženom, običajima i stilom života, muškarac i društvo vekovima su pripitomljavali žene u patrijahalnoj i falusnoj kulturi.
Filozofija građanskog društva u centru svog univerzuma ima – pojedince, poštovanje ljudskih prava i sloboda. Ona insistira na odgovornosti svakog pojedinca, i muškarca i žene, za sopstveni život i sopstvenu sudbinu. Za nas koji smo vekovima živeli u kolektivnim, plemenskim društvima, to prilagođavanje novom svetu je dramatično. Ta pozicija traži kritičko sagledavanje sopstvenog života, kao i kritičko sagledavanje i prevrednovanje postojećih institucija društva, i preuređivanje društvene mašinerije. Iz te vizure, čini mi se suvišnim uplitanje države u privatne stvari pojedinaca, kao što su homoseksualnost, prostitucija, pornografija, abortus, upotreba droge, samoubistvo…
Prostitucija u Srbiji živi na marginama društva, između prezira i tolerancije, ravnodušnosti i dušebrižništva. Seks nije više tabu tema, naročito ne među mladima, ali prostitucija jeste!? Prostitutke u Srbiji zvanično ne postoje, iako ih susrećemo na svakom koraku. Prostitucija je zabranjena i kriminalizovana delatnost. Uhvaćena na delu, prostitutka – i muška i ženska – sudski odgovara, ali ne i njen klijent, obično muškarac. To nije slučaj u Švedskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Kanadi. Tamo odgovara samo kupac seksualnih usluga! Srbija je još uvek staromodno, licemerno, patrijarhalno i zapušteno muško društvo… Klasične prostitutke, koje u žargonu zovemo „uličarke“, u Srbiji su građanke trećeg reda, moderne robinje. Iz svoje delatnosti „seksualnih radnica“ i statusa zabranjene profesije ne mogu da ostvare elementarna ljudska prava. To ne smeta mnogim organizacijama za zaštitu ljudskih prava u Srbiji, ni domaćim ni stranim. Prostitutke su prepuštene na milost i nemilost makroa i policije, gurnute su u sivu zonu društva među sitne kriminalce, koje država uvek drži u šaci. To nije posao, već pakao.
U nešto povoljnijem položaju su otmenije kurtizane, pratilje naših moćnika, umetnice seksualne razonode i zabave, poslovna pratnja. Mlade, zgodne, obrazovane, „žene sa pet i više zvezdica“, kako su rangirane po beogradskim salonima zabave i greha, pripadaju višim klasama, kao i njihovi klijenti. Njih policija ne hapsi. Istražujući topose „crvene svetlosti“ u Beogadu, saznala sam da među dobrostojećim klijentima vlada prava pomama za devicama i poznatim ličnostima, ličnostima iz sveta umetnosti, estrade, ženama poznatih ličnosti, koje se povremeno bave najstarijim ženskim zanatom.
Zaboravljamo da su i prostitutke ljudska bića i građanke, osobe koje imaju svoje dostojanstvo i nemaju rezervnu domovinu. Rade težak i riskantan posao da bi preživele, da bi se domogle brzog i sigurnog novca, nešto većeg nego što zarađuje većina žena u običnim profesijama. One sanjaju da žive kao i sve normalne žene, da budu gospodarice svog života i svog tela… Ulazak u svet prostitucije uvek nosi iskušenje ulaska u riskantni, zamršeni svet mafije, ucena, policije, neslobode, modernog ropstva. Ni u predizbornim kampanjama, kada je važan svaki glas, niko nije imao hrabrosti da zaviri ispod „Plavog mosta“ u Beogradu, u neki tajno-javni bordel, da vidi kako žive prostitutke. Ili je to prejaka doza života, prejaka doza realnosti, prejaka provokacija, za našu palanačku patrijarhalnu političku stvarnost? Neka otmenija mesta, poznata po „poslovnoj pratnji“, sponzorušama, modnim hepeninzima, splavove i silikonske doline predstavnici naše političke, ekonomske i kulturne elite redovno posećuju, vode tamo svoje domaće i strane goste, diplomate, bankare, umetnike.
Da ne budem pogrešno shvaćena, ja nemam ništa protiv ni ženskog ni muškog uživanja, zadovoljstva, radosti života, nasuprot kulturi smrti i destrukcije koja vlada Srbijom. Naprotiv, imam svest o tome da nas je, bar moju generaciju, marksistička etika i hrišćanski moral, i njihov strah od grešnog tela, uškopio i osakatio. Prognao je telo iz našeg života, potisnuo i ubio naš nagon za uživanjem, za zadovoljstvom. Ista logika potiskivanja i vladavina represije u sferi seksualnosti, temelj je i puritanske protestanske etike, koja leži u biti kapitalizma. Seks može biti ono najbolje i ono najgore među ljudima, od ljubavnih priča do pedofilije.
Pravo na slobodnu seksualnost jedno je od bitnih pitanja slobode svakog pojedinca, kao i pravo na ljubav! Seks je agresija, seks je moć u modernom svetu! Seks nam može dati snagu, zadovoljstvo, ali nas može i uništiti. Može pojedinca i društvo uvesti u prostore neurotičnosti, šizofrenije, nasilja, surovosti, destrukcije, smrti. Ali i odvesti na put slobode i emancipacije, a to je pre svega individualni put, put svakog pojedinca, od seksualnog objekta do seksualnog subjekta. U ovom tekstu zagovaram povratak mudrosti perverznog odbačenog tela, kako u svetu pojedinca, tako i u društvu. Potisnuta seksualnost uvek nam se vraća kao bumerang, na tragičan način, kao nasilje, okrutnost, kultura smrti i kultura destrukcije. Petnaest godina mržnje, destrukcije, ratova, smrti, ubili su naš Eros (koji psihoanalitičarka Nikol Alber Hiroš iz Londona definiše kao seks, ljubav i imaginaciju), a osnažili naš Tanatos, nagon za smrću (Frojd).