Foto: Medija centar

Političarima na vlasti nisu dovoljne sve nadgledane televizije sa nacionalnom frekvencijom nego se obruše na kablovsku N1, čiji im je direktni prenos bio, uz policijske izveštaje naravno, jedini izvor informacija o upadu opozicije na javni medijski servis.

Na drugoj strani, frustracija zbog činjenice da vam tri meseca onemogućuju da na „servisu svih građana“ imate pet minuta da saopštite svoj pogled na stanje stvari nije razlog i opravdanje da šetate po desku u bilo kom mediju.

Odakle tolika fascinacija medijima?

Zato što je već opšte mesto da uspeh protesta u velikoj meri zavisi od stepena u kome taj protest i svi događaji vezani za njega oblikuju javno mnjenje.

Pozitivna i istaknuta pokrivenost medijima može pojačati i opravdati glasove protestanata, čime se povećavaju šanse da protest utiče na vlast i iznudi promene.

Na drugoj strani, mediji su postali najjače oružje vlasti. Načelno, postoje dva načina na koje mediji mogu podrivati uspeh protesta.

Jedan je da ga predstave kao pretnju, kao nešto loše i zastrašujuće, što treba izbegavati. Omiljeni postupak pri tome je da se relativizira razlog protesta, grupa koja učestvuje u njemu obeleži kao zavedena ili čak privilegovana u odnosu na lojalne druge a njene vođe satanizuju i/ili kriminalizuju. Ako su Đilas, Jeremić ili Obradović već to za šta ih optužuju i za to postoje dokazi, što ih onda još godinama ranije ne pohapsiše?

Drugi je da ga ignorišu, iz dana u dan, kao da se ne dešava, koliko god trajao, kakva god njegova brojnost bila.

Omiljena korišćena alatka je „protestna paradigma“. Ona se odnosi na obrazac prenosa koji se fokusira na nasilne i neugodne aspekte protesta, opisuje proteste koristeći scenario vesti o kriminalu, naglašava čudan izgled demonstranata, fokusira se na pozorišne aspekte protesta i zanemaruje suštinska pitanja i trudi se da usmeri javno mnjenje protiv protestanata, uzgred privilegujući izvore koji podržavaju vladu.

Kada je o medijima u Srbiji reč, proizvedena ključna negativna posledica je da sve sociodemografske grupe misle da medijima ne treba verovati jer nekome služe, zapravo da su mediji pod uticajem političara, odnosno da sloboda medija presudno zavisi od politike i velikog novca, a ne od novinara i njihovog profesionalizma.

Za populističke režime poput aktuelnog u Srbiji, nepristrasni i kritički mediji predstavljaju smetnju ostvarenju ideala direktne povezanosti sa narodom. Ideja debate između suprotstavljenih gledišta i njihova artikulacija kroz takmičarske političke platforme suprotna je njihovom shvatanju homogene, uniformne narodne volje. Populisti stoga teže da eliminišu posrednike i vrlo često da se „otarase novinara“. Populistima su stoga mediji potrebni samo kao transmisioni mehanizam njihovih političkih poruka, a ne i kao slobodni entiteti koji te poruke kritički preispituju.

Mogli bismo zaključiti da ako su mediji kontrolisani i neslobodni, dok je istovremeno pravosuđe zavisno a zakonodavstvo, kojim se uređuju izbori, finansiranje političkih partija, borba protiv korupcije, isključivo partijski monopol i kreacija, onda su izbori kao potencijalni modus promene tek politički ritual koji se organizuje da se ne bi ništa promenilo.

Autor je profesor političkih nauka i predsednik UGS Nezavisnost

Povezani tekstovi